Ništa nas ne napušta. Sve što smo doživeli, što smo mislili, osećali, sve ostaje sa nama, negde pohranjeno. Da bi se onda pojavilo nenadano i nezvano, u situacijama i na mestima koji sa tim prošlim mislima i događajima nisu u vezi. Pojavu im potakne nešto malo, neznatno, nešto što uglavnom ne primećujemo – smeh dece na ulici, kroz otvoren prozor, dok ste nagnuti nad udžbenikom ustavnog prava; zvonki glas devojke koja prolazi kraj vas užurbanog da stignete na nešto važno i neodložno; ili miris tek skuvane kafe koju vam neko unosi u sobu. Svi vas ti usputni utisci odvuku, trenutno, u neki svet koji je prošao i u kome ste taj zvuk ili miris zbog nečega zapamtili, podsećajući vas na svu odgovornost življenja, jer svi oni koji su te utiske ostavili za sobom kroz vas žive i dalje. Hteli vi to ili ne.