Prioriteti naših roditelja zasnivali su se na spolja­šnjim vrednostima: da se deca nauče „lepom ponašaju“, da se „ophode“, „uklope“, „lepo govore“, kažu „hvala“, „dobar dan“, „hvala na pozivu“. Bilo je nepoželjno da deca budu ono što jesu, a poželjno da „odigraju ulogu“, baš kao da su glumci u nekoj predstavi, podrazumevalo se da nauče svoju ulogu.

Lako je biti mudar nakon toliko godina i kada o deci znamo puno više nego generacije naših roditelja. Moramo se podsetiti da oni roditelji koji se i dalje drže koncepta porodice kao strukture moći, to čine zato što iskreno veruju da je to najbolje za decu. Za njih ovaj model nije prevashodno izraz moći.