Doneli su mi drvenu kutiju: ’Ona je – unutra.’ Pogledala sam: povili su je. Ležala je u pelenicama. I tad sam zaplakala: ’Stavite mu je pod noge. Recite, ovo je naša Natašenjka.’

Tamo, na grobu, ne piše: Nataša Ignatenko… Tamo je samo njegovo ime… Ona je još uvek bila bez imena. Bez ičega… Samo duša… Dušu sam tamo sahranila…