Alal mu vera! Kako me je on prešao, još me niko tako nije prešao! Svaka mu čast! Počelo je to još pre tri godine... Svakog dana presvlači veš, a meni se vajka: “Ostarismo... Nema više... Gotovo... Došlo vreme da se rastajemo... Ja na groblje, a ti u starački dom...”

I sve tako... A ja naivna, pa se rastužim... pa ga sve nešto tešim i razuveravam. A on ne prestaje... Redovno se brije i pere kosu, kupuje neke moderne košulje... A kako koju košulju kupi - “ovo mi je možda poslednja košulja...” Kad pojede nešto lepo - “možda mi je ovo poslednja ćurka”. Kad smo letos bili na moru - “Ovo nam je, možda, poslednji put da smo zajedno na moru”.

I ja budala, ne mogu da ukopčam o čemu se radi... Molim ga da se odmara i da ne misli na to. Još smo mladi. Rano je za takve misli.

A on ne prestaje. “Šta je bilo, bilo je... Oprosti ako sam te nekad uvredio...”

I svakog dana samo to...

I, naravno, jednog dana se otkrije cela stvar! Pukne i meni pred očima ali kasno! Sve se objasni... I onoliko kupanje i presvlačenje, i ono redovno brijanje, i nove košulje. I onoliko njegovo ubeđivanje da je sve gotovo, da smo poslednji put zajedno na moru... Sve se to lepo otkrije i objasni. On našao neku, spanđao se s njom i smislio kako da sve to izvede, kako da me pripremi za taj udarac! I ništa! Ja mu se zahvalim na pažnji... što je bio tako delikatan i pažljiv... U redu, nema veze, ljudi smo, bože moj. Al’ onog dana kada je trebalo da se venča sa tom drugom, ja mu opalim telegram:

“MAMA JE UMRLA DOĐI ODMAH”

I on napusti venčanje i odjuri u Mladenovac. A ja odem kod te njegove - kod tog gabora i akrepa - ošišam je nularicom do glave...

Zadovoljim sebe stoprocentno i sad sam mirna.