Mamini ključevi

Iako već nekoliko godina mama uopšte ne nosi tašnu, često je potraži da zaviri i vidi čega u njoj ima, odnosno, nema. Nađe isto: poveći novčanik, u njemu ličnu kartu, ček od penzije, tek poneku novčanicu. Tu su i neraspakovane najlon dokolenice, poveća platnena torbica za šminku, u kojoj je mesingano, izrezbareno ogledalce sa poklopcem, češalj, četkica za zube, tamnocrveni karmin koji odavno ne upotrebljava i ključevi od kuće u kojoj je rođena. Tamo neprestano traži da ide, oni su sigurno razlog zbog čega i proverava sadržaj torbe.

Vodite me kući! Vodite me kući! Svaki dan se čuje iz našeg stana kao da smo je odnekud ovde dovukli, kidnapovali. U ovom stanu živi trideset godina, da li je moguće da se ovde ne oseća kao kod kuće!? Ili je pak žudnja za kućom gde je rođena i odrasla toliko jaka da joj je ovde sve nepoznato i strano, izbrisan čitav deo života? Nikada ne pominje druge kuće i stanove u kojima je živela, možda čak srećnije nego u kući rođenja. Pa ipak, ona samo tamo želi da ide. Iako je tamo provela samo prvih dvadeset godina života.

Ključevi u tašni čine joj se sve, kao da veruje da će njima otključati sve što je za nju zaključano. Moguće je da iza tih brava i leži njeno sećanje