Napravljen sam od kompleksa niže vrednosti, od kompleksa više vrednosti, napravljen sam od mog ličnog besa, od mržnje, od nezasitosti, od poezije koju sam posle odbacio, od filozofije koju sam napustio, od Marksove „Jedanaeste teze o Fojerbahu“ – da filozofi ne treba samo da definišu svet nego i da ga menjaju. Napravljen sam od ljubavi koju sam odbacio, napravljen sam od ideala koji su mi se smejali u lice, napravljen sam od gledanja u druge, od čežnje da pronađem sreću koja mi je neprestano izmicala.

Napravljen sam od ludosti, od lakoće i težine, od svih trenutaka u kojima sam zaboravljao ono što sam morao znati. Napravljen sam od sećanja, napravljen sam od gladi, od žeđi, od strasti puti, od besa i razočaranja, od divljanja i preterivanja, od depresije i od čežnje da budem zabavljen. Napravljen sam od toga, i od svega što je posle došlo, kao nagrada i kao kazna, kao pijanstvo i kao otrežnjenje.

Napravljen sam od iluzija, od susreta sa vlastitim demonima koji su me zavodili, dizali, ložili, bacali u prašinu, napravljen sam od zamki, od ucena, od borbe sa stvarnošću, sa sobom. Napravljen sam od trenutaka bruke i uzdizanja, od uludo protraćenog vremena, i od trenutaka koje ne mogu da zaboravim.

Napravljen sam od stida i bestidnosti, od banalnosti, od obesti i skromnosti, od gluposti i tačnih uvida, od knjiga kojima sam se vratio, od izdaja i vlastitih niskosti, od želje da osvojim svet, od onoga što sam zgazio.

A, u stvari, samo sam tražio sreću