Катя Шебедяje citiralaпре 4 године
Тертулиано Максимо Афонсо положил трубку и представил себе, как Мария да Пас побежала к матери с криком: мамочка, мамочка, и как они обнялись, но иногда мы не кричим, не шепчем никаких слов, не смеемся, не плачем, а просто спрашиваем себя, почему счастье пришло так поздно, почему его не было раньше, а когда оно вдруг появляется перед нами, как сейчас, когда мы его уже не ждем, тогда мы, скорее всего, не знаем, что же нам теперь делать, плакать или смеяться, и нас охватывает тайная тоска, и мы боимся, что не сумеем с ним справиться.
  • nedostupno
  • Registrujte se ili se prijavite da biste komentarisali
    fb2epub
    Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)