Sebična si, džangrizava, suva ambicija i ništa više, govorila je sebi. Težiš svojim sopstvenim ciljevima, sama se pred sobom praviš da cela ta karijera nije, u osnovi, jedno ugađanje samoj sebi, kojim je uskratila život dvema ili trima blagorodnim i darovitim jedinkama. Da je rodila decu, zaprepašćujuća bi bila sama pomisao na to da je mogla i da ih ne rodi. I u tome je, eto, bila njena kazna, da se s ovom propašću suoči sama, bez razborite odrasle dece, brižne dece koja telefoniraju, koja ostavljaju svoje poslove zbog neodložnih porodičnih okupljanja za kuhinjskim stolom, i pokušavaju da urazume glupog oca, da ga vrate kući. Ali da li bi ga ona uopšte primila? Morala bi deca i nju nekako da urazume. Ta deca koja bezmalo kao da stvarno postoje, kćerka promuklog glasa, muzejski kustos možda, i daroviti, a slabije situiran sin, svaštar koji nije uspeo da završi fakultet, ali je zato, recimo, mnogo bolji pijanista od svoje majke. A oboje, pritom, uvek puni ljubavi, divni na božićnim proslavama i letovanjima u zamkovima, uvek voljni da animiraju najmlađe članove rodbine.