Postoje dve vrste ljudi na ovom svetu – i ne znaš u koju spadaš dok ne bude prekasno.

– Dve vrste ljudi?

– Da? Recimo da trčiš kroz šumu. Mračno je i ne znaš tačno gde se nalaziš. Sve što znaš jeste da si daleko od kuće, daleko od svih koje si ikad voleo. I trčiš. Trčiš jer te nešto juri. Za petama su ti najkrvoločnija i najodvratnija čudovišta koja možeš da zamisliš. I zato trčiš. Trčiš i trčiš, jer im nećeš dozvoliti da te uhvate. Drveće počinje da se proređuje i odjednom se zatičeš na ivici šume. Dolaziš do uzvišice i iza nje vidiš da je to vrh litice. Okrećeš se, ali čudovišta izlaze iz šume. Sateran si u ćošak. Nemaš način da ih zaobiđeš. Gledaš niz liticu i sto metara niže vidiš oštro stenje i uzburkano more. Čudovišta ti se prikradaju polako, ali sve su bliže. Imaš jasan izbor – da se predaš i pustiš da te čudovišta uhvate i rade s tobom šta žele ili da skočiš s litice prepuštajući svoju sudbinu stenama i moru.