Јер и ако дође дан, била је ноћ, права, истинска, с несаницом: човек сâм и страх. Можда други људи нису такви. Можда је већини рат већ сада само трњак у завичају успомена. Хоћу ли издати љубав, смалаксати надање ако будем говорио о толиком човековом поразу и о нашем клању? Колебам се да расађујем ово памћење, а ноћ се већ осипа, дотрајала је, задимио се млад дан, а ја опет немам снаге да кидишем на себе.