Kao da nas je čuo izdaleka, Fermin je zaustavio svoje korake na pisti za igru i pogledao nas. Ispružio je ruke prema Rosici i namestio ono lice maze željne nežnosti koje mu je donelo takve rezultate. Rosica se nasmejala, tiho negodujući i, pre nego što se spojila s ljubavlju svog života na pisti za igru u njihovom poslednjem boleru, okrenula se i rekla mi:
– Čuvajte mi ga dobro, Danijele. Fermin je jedan.
Orkestar je prestao da svira i pista se otvorila da primi Rosicu. Fermin ju je uhvatio za ruke. Svetiljke „Palome” su se lagano isključile i kroz senke je izronio reflektorski snop koji je opcrtavao prozračan krug svetlosti oko njihovih nogu. Ostali su se sklonili u stranu i orkestar je, lagano, zasvirao taktove najtužnijeg bolera ikada komponovanog. Fermin je obuhvatio Rosicu oko struka. Gledajući se u oči, daleko od svih, ljubavnici one Barselone koja se više nikada neće vratiti igrali su pripijeni poslednji put. Kada je muzika iščezla, Fermin je poljubio Rosicu u usta i ona ga je, oblivena suzama, pomilovala po obrazu i polako se udaljila ka izlazu ne oprostivši se.