zima mi je, rekla je, skinuo sam šal, obmotao joj ga oko vrata, stajala je poslušno čekajući da je ušuškam, drhtava mršavica u đubretarcu, nosa crvenog od hladnoće, osećam se sigurno kraj tebe, što je tako, tako retko, rekla je, nesvesna da mi je izazvala vrtoglavicu. Tada sam je prvi put poljubio, i na putu do mog stana nastavili smo da se ljubimo, kako Žak Prever kaže – poput ozeble dece po kapijama noći, i Beograd je za mene te noći postao Pariz, najlepši grad na svetu.