Kad se, međutim, opredeli da nesreći dâ prednost, čoveku postane savršeno razumljivo zbog čega bi bio zauvek uvređen: na ljude oko sebe, na događaje, na klimu, a ponajviše na smrt i život sam. Onda se neprimetno specijalizuje da ceo životni vek potroši na tu rabotu. Uporno i vredno, svaki put ponovo dokazuje koliko je sam neopravdano zakinut i maše sopstvenom nesrećom kao navijačkom zastavom, jer mu ona daje i snagu i argumente. Posledično, takvo bavljenje ga neminovno učini lenjim, gordim i opravdano ciničnim. Onda mu jedino preostaje da se potrudi da mu u životu bude dobro, dok sam ne mora nikad da bude dobar.