nije li nam Andrić posvedočio da je veliki Fransisko Goja pozorištu bio naklonjen taman koliko i Kosta, i to iz suštinski istog, samo lepše oblikovanog razloga? Govorio je o parčetu scenografije i optužio ga za lažnost koja zalazi u bljutavost: bio je, taj predmet, podjednako udaljen i od varke i od stvarnosti u svom večitom pokušaju da pred publikom postane ono što nije, i svaki put bi se na kraju vraćao u prljavu kutiju za rekvizite, ponižen u svojoj nerođenosti. Reč je, ako me sećanje ne vara (ako, hah, uopšte postoji sećanje koje ne vara), o pčelinjem saću od papira, o kartonu koji treba da predstavlja med. I Goju je mizerija te iluzije, njena nulta šansa da se ovaploti u opsenu, toliko užasavala da sutradan nije nalazio volje ne samo da slika, nego ni da jede. U toj mi je crtici o daskama koje život znače, međutim, zanimljivo još nešto: što je to viđenje sasvim suprotno onome koje Andrić saopštava kroz svoju čuvenu priču o Aski koja život znači. Ona se, je li, najbukvalnije spasla umetnošću, njen ples u grčevitoj borbi da preživi toliko je zamađijao vuka i pobudio u njemu, iako potpuno nevičnom lepoti umetnosti, iako divljem – zadivljenost. Goja pak govori o glumici koju je poznavao a čija se haljina, nesrećnom igrom slučaja, zakačila o nešto na pozornici, i njeno očajničko upinjanje, agonija da ne pogreši uprkos nezgodi koja preti da je obnaži i upropasti izvedbu, „ti jadni pokreti uhvaćene nemoćne životinje koja izgovara visokoparne stihove dok je obliva mrtvački znoj i u očima joj sja ludački strah“ – dakle, baš ono isto što je našeg nobelovca tako duboko fasciniralo kod Aske – to je slavnog slikara jednakom silinom zgražavalo i onespokojavalo. Čak do mere da više ni tu ženu, glumicu, nije uspevao da gleda istim očima kao ranije. Pozorište je, otud, za Goju bilo najjalovije od svih naših napora.