Nakon što su se kucnuli, a stasiti Nišlija se prekrstio i nazdravio za „mir i prosperitet dveju država“, upriličen je ručak čija ga je sumorna atmosfera podsetila na bosansku sahranu čoveka koji nije bio dovoljno mlad da se za njim tuguje i plače, ni dovoljno star da se kaže kako mu je došlo vreme.

Upravo takva bila je jugoslovenska država.

Prerano ostarela za svega nešto više od dve decenije, istrošena još pre nego što je nastala – bolesna od razočaranja onih koji su je sanjali.

Sredovečan mladić i nezreo starac.

Stvorena nakon velike ratne nesreće, da udomi „troimeni narod“ i udovolji ambiciji jednog čoveka za vlašću nad državom većom nego što su mu mogućnosti a manjom nego što mu je sujeta.

Metak ispaljen na Aleksandra, u Marseju, putovao je sporo, i evo ga, sad, kako se zariva u srce zemlje za koju je