Znam i jedan slučaj iz bolnice... Čovek leži u šok sobi, umire, bogu dušu... Žena mu već kupila i grob i spremila sanduk. Gotovo... Ali hoćeš, šta ti je muško! On, kako se malo pribere i otvori oči - štipa one sestrice, hvata ih za noge... Kikoće se...

Ne može to da se iskoreni. Čim je muško, znaj odmah koliko je sati!

Pošalješ ga u apoteku po lek - on se spanđa sa apotekarkom, ode u poštu - nije trajalo ni tri minuta - a on već ima i ime i adresu, i već se dogovorili kad da se nađu.

Ne može, muško - to je lopov - kao mačor. Ode u školu, na roditeljski sastanak... i nema ga, nema ga... tek evo ga u neko doba. Šta je bilo? Morao je da isprati drugaricu razrednog starešinu.

Daleko stanuje, nema muža, a plaši se da ide sama.

To je to! Šta vam kažem! To je tako rođeno i ko to može da ispravlja?

U samousluzi on poznaje sve, kasirke lično. Čak im zna i nadimke. Jedna je Beba, druga je Caca... sve oni znaju. I zato kažem: diži ruke od toga! Ne vredi nam to ništa. Oni su takvi kakvi su - i gotovo!