III. POTROŠNJA DOMAĆINSTAVA
1. Potrošnja i štednja domaćinstava
Teorijski, domaćinstva mogu učiniti tri stvari sa svojim dohotkom: da ga potroše, da ga štede i da plate porez. Kada domaćinstva iz svog dohotka plate porez državi, deo koji ostaje naziva se raspoloživi dohodak. Svako domaćinstvo svoj raspoloživi dohodak može usmeriti na potrošnju ili na štednju. Odluka o tome koji će deo dohotka potrošiti, a koji štedeti predstavlja jednu od ključnih mikroprivrednih odluka i ujedno jednu od najvažnijih odluka u privredi kao celini. Ukoliko domaćinstvo preferira potrošnju u sadašnjem trenutku, ono će biti manje u mogućnosti da troši u budućnosti. Analogno tome, deo dohotka domaćinstava koji nije usmeren u finalnu potrošnju predstavlja štednju. U posmatranom vremenskom intervalu domaćinstvo može trošiti manje ili više u odnosu na raspoloživi dohodak u tom periodu. Ako domaćinstvo troši manje, a štedi više, ta štednja će biti utrošena za finansiranje privrednog razvoja, odnosno za finansiranje veće potrošnje u nekom od sledećih perioda. Suprotno, u slučaju da domaćinstvo troši više u sadašnjem periodu, neće biti sredstava za finansiranje privrednog razvoja, te će njegova potrošnja u budućem periodu morati biti smanjena. Razumljivo da je u određenom vremenskom intervalu moguće trošiti više od raspoloživog dohotka ukoliko se troši iz ušteđenog dohotka u nekom od ranijih perioda, ili ukoliko se troši na račun imovine stečene u prethodnom vremenu. Moguće je svakako u datom periodu vremena trošiti više od dohotka na teret zaduživanja. U makroekonomskoj literaturi ova pojava se označava kao negativna štednja (dissaving).
Potrošnja i štednja predstavljaju sastavne komponente kategorije raspoloživog dohotka domaćinstva. Funkcija potrošnje i njen teorijski opozit funkcija štednje su od kapitalne važnosti u makroekonomiji. Međutim, u ekonomskoj teoriji ne postoji jedinstvo mišljenja po pitanju dominantnog oblika funkcije potrošnje. U makroekonomiji se najčešće operiše sa:
‒ kejnsijanskim oblikom funkcije potrošnje (funkcijom apsolutnog dohotka),
‒ funkcijom relativnog dohotka,
‒ funkcijom životnog ciklusa dohotka i
‒ funkcijom potrošnje Miltona Fridmana.
2. Kejnsova funkcija potrošnje
Tri su tačke oslonca Kejnsove funkcije potrošnje. Prvo, u njenom centru nalazi se bazični psihološki stav po kome potrošač povećava svoju potrošnju u saglasnosti sa porastom dohotka, ali različitim intenzitetom u odnosu na uvećanje dohotka. Na nižim nivoima dohotka domaćinstva relativno više troše a manje štede i obratno, na višim nivoima dohotka domaćinstva relativno manje troše, a više štede. Drugo, po mišljenju Kejnsa prosečna sklonost potrošnji se smanjuje u skladu sa porastom dohotka. Po njemu, štednja je luksuz pa je logično da bogati štede relativno više u odnosu na siromašne. Treće, Kejns je mišljenja da veličina dohotka predstavlja ključnu determinantu visine štednje dok nivo kamatne stope ne igra neku značajniju ulogu u procesu formiranja štednje domaćinstava. Takav stav je u osnovi bio suprotan mišljenjima predstavnika klasične škole, po kojima visoke kamatne stope stimulativno deluju na štednju a negativno na visinu potrošnje. Na osnovu ovakvih pretpostavki moguće je napisatai kejnsijanski oblik funkcije potrošnje C = a + cY.
Parametar a predstavlja veličinu autonomne potrošnje. Njegov iznos ne zavisi od vrednosti dohotka Y i kvantifikuje uticaj koji na potrošnju imaju mnogobrojni objektivni i subjektivni faktori. U objektivne faktore spadaju: raspodela dohotka, uslovi pod kojima se dobijaju potrošački krediti i njihova raspoloživost, materijalno stanje potrošača i visina kamatnih stopa. Subjektivni činioci koji deluju na visinu potrošnje odnose se na preferencije potrošača, a rezultat su očekivanja budućeg kretanja cena, raspoloživosti dobara namenjenih potrošnji itd. Razumljivo da je parametar a < 0. Koeficijent c je granična sklonost potrošnji (marginal propensity to consume MPC ). To je izvedena veličina i kreće se u rasponu od nule do jedinice, tj. 0 < c < 1. Potrošnja u svakom trenutku preko sklonosti potrošnji je funkcija veličine apsolutnog dohotka.
Kejns, kao glavni prethodnik savremenih ekonomista, takođe se razlikuje od klasičara po kojima su vlasnici sredstava za proizvodnju jedini akteri uvećavanja (akumulacije) i proizvodnog angažovanja (investicije) kapitala18. U Kejnsovoj teoriji, kapital se novčano uvećava štednjom svih primalaca dohotka, odnosno u makroprivrednim razmerama bruto domaći proizvod se deli na bruto akumulaciju i potrošnju. Njegovu upotrebu, međutim, čine potrošnja i investicije. I dok je klasična ekonomija insistirala na jednakosti štednje i investicija, Kejns pokazuje da se ta jednakost ne uspostavlja automatski već da postoji raskorak između njih, što je inače i glavni uzrok nestabilnosti tržišne kapitalističke ekonomije (slika 3.1). Dakle, Kejns akumulaciju izvodi iz veličine dohotka a ne iz veličine kamatne stope. Važno je istaći da je sklonost akumulaciji utoliko veća što je veći dohodak kojim raspolaže subjekat koji tu raspodelu vrši. Ukratko, Kejns uzima investicije kao kreatora akumulacije.
Slika 3.1.
Štednja i investicije kao determinante bruto domaćeg proizvoda
Pođimo od pretpostavke da Y predstavlja veličinu BDP-a. Autonomna promena investicija I deluje na promenu Y, koji se pod pretpostavkom nepostojanja javne potrošnje G i postojanja autarhične privrede sastoji od potrošnje domaćinstava C i investicija I. Koristeći Kejnsovu funkciju potrošnje C = a + cY i njenim uvođenjem u izraz koji govori o veličini BDP-a dobija se Y = a + cY + I. Odvajanjem endogenih od egzogenih varijabli i parametara dobijamo Y – cY = a + I, tj. Y(1 - c) = a + I.
Visinu BDP-a možemo izraziti i jednačinom:. Identičnim postupkom moguće je dobiti i izraz koji govori o veličini potrošnje: .
Autonomna promena investicija deluje na rast BDP-a, tj.
. Autonomna promena investicija multiplikuje se sa na veličinu BDP-a. Zato se naziva multiplikator investicija. Multiplikator investicija objašnjava logiku delovanja investicione potrošnje na rast BDP-a (slika 3.2).
Slika 3.2.
Multiplikator investicija
Multiplikator doslovno znači množilac. Suština efekta multiplikatora u tržišnom sistemu privređivanja sastoji se u sledećem: porast investicija uslovljava uvećanje proizvodnje u iznosu izraženijem od inicijalnog rasta investicija. Slikovito, slično kamenu bačenom u vodu, koji izaziva pojavu koncentričnih krugova na površini vode, investicije „ubačene” u privredu izazivaju lančanu reakciju u obliku rasta BDP-a, odnosno dovode do povećanja proizvodnje i zaposlenosti. Matematički kazano, multiplikator je broj kojim treba pomnožiti promenu neke nezavisne varijable da bi se dobio ukupni efekat.
Ukoliko se privreda nalazi u stanju nepotpune zaposlenosti, rast sklonosti štednji znači istovremeno smanjenje sklonosti potrošnji. Opadanje potrošnje, tj. smanjenje agregatne tražnje zbog smanjenja potrošnje domaćinstava istovremeno znači i nemogućnost da proizvođači dobara koje troši ovaj institucionalizovani sektor privrede realizuju svoju produkciju. Nerealizovana proizvodnja destimulativno deluje na privrednu aktivnost usled čega razumljivo dolazi do smanjenja vrednosti BDP-a (slika 3.3). Proizilazi da je u ovom slučaju pad privredne aktivnosti posledica rastuće sklonosti štednji!
Slika 3.3.
Paradoks štednje
Sledeći su razlozi pojavi paradoksa štedljivosti. Prvo, sa rastom investicija tj. sa uvećanjem akumulacije kapitala smanjuje se njegova granična produktivnost budući da se sužava krug alternativnih visoko profitabilnih ulaganja. Drugo, rast BDP-a u privredno razvijenim zemljama dovodi do rasta udela štednje u dohotku. To nadalje znači da ako domaćinstva štede više u poređenju sa onim što investitori žele da troše, onda će štediše u konačnom skoru imati gubitak. U ovom smislu odgovor na pitanje zašto će štediše pretrpeti gubitak, tj. zašto će veća sklonost štednji značiti stagnaciju, a ne ubrzanje privredne aktivnosti, od prvorazredne je važnosti. Odgovor na ovako postavljeno pitanje nalazi se u samom objašnjenju suštine investicija.
Paradoks štedljivosti karakterističan je jedino za privređivanje u uslovima nepotpunog iskorišćavanja faktora proizvodnje. Školski primer takvog stanja bila je ekonomska kriza iz tridesetih godina, a takođe i najnovija ekonomska kriza iz 2008/2009. godine. U privredno razvijenim zemljama sklonost štednji će uvek biti izraženija od sklonosti investicijama, pa analogno tome ponuda kapitala neće biti ograničavajući faktor privrednog napredovanja kao što je to slučaj u zemljama u razvoju.
Kejns pravi razliku između investicija zavisnih i investicija nezavisnih od veličine BDP-a tj. autonomnih investicija. Autonomne investicije zahvaljujući efektu multiplikatora u vidu početne injekcije dovode do uvećanja proizvodnje i zaposlenosti. Oživljavanje privredne aktivnosti i rast zaposlenosti uslovljava rastuću sklonost investicijama. Zato ovaj oblik investicija u makroekonomskoj literaturi često nosi naziv proizvodne investicije. Budući da su pokrenute autonomnim investicijama, proizvodne investicije generišu privredni rast. Zbog toga one imaju efekat akceleratora.
Ključna poruka Kejnsove funkcije potrošnje i modela multiplikatora investicija jeste da se autonomnim povećanjem investicione potrošnje može obezbediti ekonomska dinamika. Pritom, treba znati da je logiku multiplikatora moguće primeniti isključivo pod pretpostavkom postojanja neiskorišćenih proizvodnih kapaciteta. U suprotnom slučaju, kada privreda funkcioniše sa punom zaposlenošću, ne postoje nikakve mogućnosti za stimulisanje ekonomske dinamike mehanizmom rasta investicione potrošnje. U takvoj situaciji, uvećanje agregatne tražnje uslovljeno rastom investicione potrošnje dovodi do rasta cena a ne do povećanja proizvodnje.
3. Teorija relativnog dohotka
U osnovi nastanka teorije relativnog dohotka (The Relative Income Theory) nalazi se pokušaj relativiziranja divergentnih rezultata o ponašanju potrošnje (štednje) u kratkom i dugom roku, dobijenih testiranjem Kejnsove teorije apsolutnog dohotka. Njeno polazište je stav po kome deo raspoloživog dohotka koji domaćinstva izdvajaju za potrošnju ne zavisi toliko od veličine apsolutnog dohotka, koliko od odnosa tog dohotka prema raspoloživom dohotku suseda. U ekonomskoj nauci ovaj efekat je poznat pod nazivom „demonstracioni efekat”.
Prema teoriji relativnog dohotka, podjednako povećanje dohotka svih domaćinstava nema nikakvog uticaja na promenu prosečne sklonosti štednji i prosečne sklonosti potrošnji na nivou nacionalne ekonomije. Suprotno, kada raspoloživi dohodak jednog domaćinstva ostaje na nepromenjenom nivou, a istovremeno raspoloživi dohoci ostalih domaćinstava rastu, njegov relativni položaj će se pogoršati. Poruka ove teorije potrošnje je da uvećanje dohodaka svih domaćinstava, koje čini nepromenjenim odnose među dohocima pojedinih domaćinstava, neće imati nikakvog uticaja na promenu udela potrošnje i štednje u dohotku. U nastojanju da očuva vlastiti životni standard, ovo domaćinstvo će se ponašati na način koji vodi povećanju udela potrošnje u svom raspoloživom dohotku, odnosno povećanju prosečne sklonosti potrošnji. To nadalje znači, da u kratkom roku potrošnja ne mora biti u funkciji nivoa raspoloživog dohotka iz tog perioda. Ovo iz osnovnog razloga što na njegovu veličinu može uticati veći nivo dohotka i veći nivo potrošnje iz prethodnog perioda. Proizilazi da u kratkom roku dolazi do ispoljavanja vremenskog zaostajanja u usklađivanju potrošnje sa promenama u veličini raspoloživog dohotka. To je logično budući da će domaćinstva lakše smanjiti štednju nego potrošnju koja obezbeđuje životni standard na koji se ono tokom prethodnog perioda naviklo.
Hipoteze koje naglašavaju relativni dohodak kao determinantu dugoročne štednje mogu biti praktičnije i prihvatljivije od onih koje ističu apsolutni dohodak, ali nisu dovoljno precizne.
4. Hipoteza životnog ciklusa
U seriji radova pisanih pedesetih godina Franko Modiljani i njegove kolege Albert Ando i Ričard Brumberg koristili su i posebno apostrofirali činjenicu da je veličina dohotka svakog pojedinca promenljiva tokom njegovog života, a da štednja omogućava preraspodelu dohodaka potrošačima iz perioda u kojima je dohodak visok u periode u kojima je dohodak nizak. Na tim premisama potrošača koncipirana je hipoteza životnog ciklusa.
Od mnogo faktora koji deluju na izmenu veličine dohotka tokom života potrošača jedan od najvažnijih je odlazak u penziju. Mnogi očekuju da će se to dogoditi oko 65. godine i računaju sa značajnim sniženjem svojih dohodaka, suprotno gotovo da niko ne želi da značajno smanji svoju potrošnju. Zbog toga veliki broj pojedinaca štedi u toku svog radnog veka kako bi održao potrošnju na nepromenjenom nivou nakon odlaska u penziju. Analizirajmo kako utiče ovaj stimulans štednje u toku radnog veka na funkciju potrošnje. Pretpostavimo da osoba koja računa da će živeti T godina, a raspolaže imovinom W očekuje da dobija dohodak Y do trenutka svog odlaska u penziju kroz R godina. Koji će nivo potrošnje biti izabran od strane ovog potrošača, ukoliko on nastoji da tokom celog svog života ima nepromenjenu veličinu svoje potrošnje?
Resursi sa kojima potrošač raspolaže tokom čitavog života sastoje se iz početnog bogatstva W i dohotka R x Y. Da bi pojednostavili eksplikaciju pretpostavimo da je visina kamatne stope jednaka nuli. U slučaju da je kamatna stopa veća od nule neophodno je uračunati dohodak koji se dobija od sredstava ostavljenih na štednju. Potrošač može rasporediti resurse kojima raspolaže u toku života na T godina. Pretpostavimo da potrošač želi konstantnu veličinu potrošnje tokom čitavog života. Zbog toga W + RY se raspoređuje na T godina, pa godišnja potrošnja iznosi C = W + RY/T.
Valja napomenuti da je ovaj model primeren američkim uslovima privređivanja. Očigledno je međutim, da mentalitet jednog naroda i ukupni životni i radni uslovi bitno utiču na odnose između potrošnje i štednje o kojima govori nobelovac Franko Modiljani u modelu životnog ciklusa potrošnje i štednje. Ako se pođe od pretpostavke da su stanovništvo i bruto domaći proizvod konstantne veličine tokom vremena u zemlji kao celini neće biti štednje, jer će štednja zaposlenih biti jednaka potrošnji penzionera. Ako se stanovništvo uvećava, onda će biti više mladih ljudi koji će raditi i štedeti, te će u zemlji postojati neto štednja domaćinstava. Znači štednja domaćinstava zavisi od starosne strukture domaćinstava.
Logika hipoteze životnog ciklusa svodi se na to da domaćinstva u jednom periodu svoga života više zarađuju nego što troše i razliku štede a u drugom periodu više troše nego što zarađuju i razliku pokrivaju štednjom iz prethodnog perioda. U suštini životni ciklus pojedinca sastoji se iz tri faze. Dve su od njih period ranog i poznog životnog doba. I u jednom i u drugom više se troši nego što se zarađuje ili se u tim periodima uopšte ne zarađuje. Pojedinci u mlađim godinama troše dohodak onih koji se o njima brinu a stariji troše štednju ostvarenu u svom radnom veku. Treći period je onaj u kojem pojedinac razvija svoju ekonomsku aktivnost i njome više zarađuje nego što troši. I ova teorija je u više empirijskih istraživanja dokazana.
Teorija životnog ciklusa potrošnje je bila predmet velikih osporavanja. Jedan broj ekonomista u svojim istraživanjima polazi od pretpostavke da ljudi pre štede da bi svoje bogatstvo preneli na svoje potomke, nego što štede da bi trošili u starosti. Štaviše, ovi ekonomisti dolaze do zaključka da stariji ljudi daleko veći deo svog dohotka štede nego što to čine mladi, s obzirom da se kod starih ljudi javlja strah da će u starosti biti prepušteni sebi bez ikakve finansijske pomoći od porodice, a uz to se u starosti povećavaju troškovi lečenja.
5. Hipoteza permanentnog dohotka
U knjizi objavljenoj 1957. godine Milton Fridman je za objašnjenje ponašanja potrošača ponudio hipotezu permanentnog dohotka. Ona na svojevrstan način dopunjuje hipotezu životnog ciklusa. Naime, i Modiljanijeva i Fridmanova funkcija potrošnje u polaznoj osnovi imaju Fišerov intertemporalni koncept potrošnje, saglasno kome potrošnja ne zavisi isključivo od tekućeg dohotka. Međutim, za razliku od teorije životnog ciklusa koja akcentira predvidljivu dinamiku dohotka u toku celog života pojedinca, hipoteza permanentnog dohotka tvrdi da ljudi u određenim periodima života imaju slučajne i povremene izmene u nivoima svog dohotka.
Fridman je predložio da se raspoloživi (tekući) dohodak posmatra kao zbir dve komponente: permanentnog Yp i tranzitornog dohotka Yt, tj. Y = Yp+ Yt. Permanentni dohodak je deo dohotka koji će prema očekivanjima ljudi zadržati i u budućnosti. Tranzitorni dohodak je dohodak za koji se ne očekuje da će biti ostvaren i u budućnosti. Drugim rečima, u modelu permanentnog dohotka umesto tekućeg dohotka (bilo apsolutnog ili relativnog) egzogena veličina je kategorija permanentnog dohotka. Permanentni nivo dohotka je onaj nivo dohotka koji domaćinstva dobijaju kada se otklone dugotrajni i prolazni uticaji. Permanentni dohodak je prosečan dohodak, a tranzitorni dohodak slučajna tj. povremena odstupanja od ovog prosečnog dohotka.
Ova teorija polazi od tvrđenja da potrošači ne reaguju identično na sve promene raspoloživog dohotka. Ako promena dohotka ima permanentno trajanje, domaćinstva će najverovatnije trošiti najveći deo uvećanja raspoloživog dohotka. Ilustracije radi, prelazak na bolje plaćeni posao može biti prihvatljiva ilustracija rasta permanentnog dohotka u dužem periodu. Međutim, ukoliko je promena dohotka evidentno kratkotrajnog karaktera (dobra letina ili, na primer, dobitak na lutriji), značajni deo raspoloživog dohotka će po ovoj teoriji biti ušteđen.
Potrošnja je proporcionalna samo permanentnom dohotku Yp, odnosno C = kYp, pri čemu je 0 < k < 1. Faktor proporcionalnosti k definiše promenu dohotka u zavisnosti od očekivanog prinosa, kamate, ukusa potrošača i tome slično.
Tranzitorni dohodak se uglavnom usmerava na štednju. Preciznije po teoriji permanentnog dohotka iznos potrošnje je stabilna veličina, dok je kretanje štednje domaćinstava funkcija neizvesnog tranzitornog dohotka.
Hipoteza permanentnog dohotka konačno rešava enigmu potrošnje pretpostavljajući da se u standardnoj Kejnsovoj funkciji potrošnje korisiti pogrešna promenljiva. Saglasno ovoj hipotezi potrošnja zavisi od veličine postojanog dohotka. Međutim, nije mali broj istraživača koji pokušava da funkciju potrošnje stavi u korelativni odnos sa tekućim dohotkom. Fridman je pokazao da pogrešno postavljanje zadatka razjašnjava na prvi pogled protivurečnosti rezultata pojedinih istraživanja.
Analogno teoriji permanentnog dohotka, prosečna sklonost potrošnji zavisi od odnosa permanentnog dohotka i tekućeg dohotka. Kada tekući dohodak povremeno premaši nivo permanentnog, veličina prosečne sklonosti potrošnji u tom vremenu opada, kada tekući dohodak povremeno postane manji u odnosu na postojani, prosečna sklonost potrošnji se u tom vremenskom intervalu povećava.
Hipoteza permanentnog dohotka koncipirana je na pretpostavci da potrošači prognozirajući situaciju, donose odluke polazeći ne toliko od nivoa tekućeg dohotka, već od nivoa dohotka koji pretpostavljaju da će dobiti u budućnosti. Na taj način hipoteza permanentnog dohotka polazi od tvrdnje da potrošnja zavisi od očekivanja. Ukratko, po njoj potrošnja ne prati promene tekućeg dohotka već se menja u skladu sa očekivanom veličinom dohotka. Pri tome, kao što je napred istaknuto, dohodak ima dve komponente. Jednu čini permanentni a drugu tranzitorni dohodak. Permanentni dohodak je stabilan i domaćinstva svoju potrošnju prilagođavaju njemu, odnosno u ekstremnom slučaju potrošnja se sa njim izjednačuje. Permanentni dohodak ostvaruje se kao prinos na ranije akumulirano bogatstvo. On se dakle stiče i po osnovu svojine i po osnovu rada i kao takvog moguće ga je predvideti. Permanentni dohodak kome se prilagođava potrošnja predstavlja prosek sadašnjeg i budućeg dohotka što će reći da sadašnja potrošnja nema oslonca samo u sadašnjem već i u očekivanom budućem dohotku. Tranzitorni dohodak dolazi neočekivano, sa njim se u potrošnji ne računa. Kao takav služi gotovo u celini za štednju. Drugim rečima, teza o permanentnom dohotku pretpostavlja stabilnost u kretanju potrošnje koju izjednačuje sa njim dok štednju prepušta neizvesnosti tranzitornog dohotka. Postoje brojni empirijski dokazi praktične relevantnosti Fridmanove teorije potrošnje.
18 Cvetanović, S. Đurović, G. Privredni razvoj, teorija, politika, planiranje, PMB studije, Ekonomski fakultet, Podgorica, 1996.
1. Potrošnja i štednja domaćinstava
Teorijski, domaćinstva mogu učiniti tri stvari sa svojim dohotkom: da ga potroše, da ga štede i da plate porez. Kada domaćinstva iz svog dohotka plate porez državi, deo koji ostaje naziva se raspoloživi dohodak. Svako domaćinstvo svoj raspoloživi dohodak može usmeriti na potrošnju ili na štednju. Odluka o tome koji će deo dohotka potrošiti, a koji štedeti predstavlja jednu od ključnih mikroprivrednih odluka i ujedno jednu od najvažnijih odluka u privredi kao celini. Ukoliko domaćinstvo preferira potrošnju u sadašnjem trenutku, ono će biti manje u mogućnosti da troši u budućnosti. Analogno tome, deo dohotka domaćinstava koji nije usmeren u finalnu potrošnju predstavlja štednju. U posmatranom vremenskom intervalu domaćinstvo može trošiti manje ili više u odnosu na raspoloživi dohodak u tom periodu. Ako domaćinstvo troši manje, a štedi više, ta štednja će biti utrošena za finansiranje privrednog razvoja, odnosno za finansiranje veće potrošnje u nekom od sledećih perioda. Suprotno, u slučaju da domaćinstvo troši više u sadašnjem periodu, neće biti sredstava za finansiranje privrednog razvoja, te će njegova potrošnja u budućem periodu morati biti smanjena. Razumljivo da je u određenom vremenskom intervalu moguće trošiti više od raspoloživog dohotka ukoliko se troši iz ušteđenog dohotka u nekom od ranijih perioda, ili ukoliko se troši na račun imovine stečene u prethodnom vremenu. Moguće je svakako u datom periodu vremena trošiti više od dohotka na teret zaduživanja. U makroekonomskoj literaturi ova pojava se označava kao negativna štednja (dissaving).
Potrošnja i štednja predstavljaju sastavne komponente kategorije raspoloživog dohotka domaćinstva. Funkcija potrošnje i njen teorijski opozit funkcija štednje su od kapitalne važnosti u makroekonomiji. Međutim, u ekonomskoj teoriji ne postoji jedinstvo mišljenja po pitanju dominantnog oblika funkcije potrošnje. U makroekonomiji se najčešće operiše sa:
‒ kejnsijanskim oblikom funkcije potrošnje (funkcijom apsolutnog dohotka),
‒ funkcijom relativnog dohotka,
‒ funkcijom životnog ciklusa dohotka i
‒ funkcijom potrošnje Miltona Fridmana.
2. Kejnsova funkcija potrošnje
Tri su tačke oslonca Kejnsove funkcije potrošnje. Prvo, u njenom centru nalazi se bazični psihološki stav po kome potrošač povećava svoju potrošnju u saglasnosti sa porastom dohotka, ali različitim intenzitetom u odnosu na uvećanje dohotka. Na nižim nivoima dohotka domaćinstva relativno više troše a manje štede i obratno, na višim nivoima dohotka domaćinstva relativno manje troše, a više štede. Drugo, po mišljenju Kejnsa prosečna sklonost potrošnji se smanjuje u skladu sa porastom dohotka. Po njemu, štednja je luksuz pa je logično da bogati štede relativno više u odnosu na siromašne. Treće, Kejns je mišljenja da veličina dohotka predstavlja ključnu determinantu visine štednje dok nivo kamatne stope ne igra neku značajniju ulogu u procesu formiranja štednje domaćinstava. Takav stav je u osnovi bio suprotan mišljenjima predstavnika klasične škole, po kojima visoke kamatne stope stimulativno deluju na štednju a negativno na visinu potrošnje. Na osnovu ovakvih pretpostavki moguće je napisatai kejnsijanski oblik funkcije potrošnje C = a + cY.
Parametar a predstavlja veličinu autonomne potrošnje. Njegov iznos ne zavisi od vrednosti dohotka Y i kvantifikuje uticaj koji na potrošnju imaju mnogobrojni objektivni i subjektivni faktori. U objektivne faktore spadaju: raspodela dohotka, uslovi pod kojima se dobijaju potrošački krediti i njihova raspoloživost, materijalno stanje potrošača i visina kamatnih stopa. Subjektivni činioci koji deluju na visinu potrošnje odnose se na preferencije potrošača, a rezultat su očekivanja budućeg kretanja cena, raspoloživosti dobara namenjenih potrošnji itd. Razumljivo da je parametar a < 0. Koeficijent c je granična sklonost potrošnji (marginal propensity to consume MPC ). To je izvedena veličina i kreće se u rasponu od nule do jedinice, tj. 0 < c < 1. Potrošnja u svakom trenutku preko sklonosti potrošnji je funkcija veličine apsolutnog dohotka.
Kejns, kao glavni prethodnik savremenih ekonomista, takođe se razlikuje od klasičara po kojima su vlasnici sredstava za proizvodnju jedini akteri uvećavanja (akumulacije) i proizvodnog angažovanja (investicije) kapitala18. U Kejnsovoj teoriji, kapital se novčano uvećava štednjom svih primalaca dohotka, odnosno u makroprivrednim razmerama bruto domaći proizvod se deli na bruto akumulaciju i potrošnju. Njegovu upotrebu, međutim, čine potrošnja i investicije. I dok je klasična ekonomija insistirala na jednakosti štednje i investicija, Kejns pokazuje da se ta jednakost ne uspostavlja automatski već da postoji raskorak između njih, što je inače i glavni uzrok nestabilnosti tržišne kapitalističke ekonomije (slika 3.1). Dakle, Kejns akumulaciju izvodi iz veličine dohotka a ne iz veličine kamatne stope. Važno je istaći da je sklonost akumulaciji utoliko veća što je veći dohodak kojim raspolaže subjekat koji tu raspodelu vrši. Ukratko, Kejns uzima investicije kao kreatora akumulacije.
Slika 3.1.
Štednja i investicije kao determinante bruto domaćeg proizvoda
Pođimo od pretpostavke da Y predstavlja veličinu BDP-a. Autonomna promena investicija I deluje na promenu Y, koji se pod pretpostavkom nepostojanja javne potrošnje G i postojanja autarhične privrede sastoji od potrošnje domaćinstava C i investicija I. Koristeći Kejnsovu funkciju potrošnje C = a + cY i njenim uvođenjem u izraz koji govori o veličini BDP-a dobija se Y = a + cY + I. Odvajanjem endogenih od egzogenih varijabli i parametara dobijamo Y – cY = a + I, tj. Y(1 - c) = a + I.
Visinu BDP-a možemo izraziti i jednačinom:. Identičnim postupkom moguće je dobiti i izraz koji govori o veličini potrošnje: .
Autonomna promena investicija deluje na rast BDP-a, tj.
. Autonomna promena investicija multiplikuje se sa na veličinu BDP-a. Zato se naziva multiplikator investicija. Multiplikator investicija objašnjava logiku delovanja investicione potrošnje na rast BDP-a (slika 3.2).
Slika 3.2.
Multiplikator investicija
Multiplikator doslovno znači množilac. Suština efekta multiplikatora u tržišnom sistemu privređivanja sastoji se u sledećem: porast investicija uslovljava uvećanje proizvodnje u iznosu izraženijem od inicijalnog rasta investicija. Slikovito, slično kamenu bačenom u vodu, koji izaziva pojavu koncentričnih krugova na površini vode, investicije „ubačene” u privredu izazivaju lančanu reakciju u obliku rasta BDP-a, odnosno dovode do povećanja proizvodnje i zaposlenosti. Matematički kazano, multiplikator je broj kojim treba pomnožiti promenu neke nezavisne varijable da bi se dobio ukupni efekat.
Ukoliko se privreda nalazi u stanju nepotpune zaposlenosti, rast sklonosti štednji znači istovremeno smanjenje sklonosti potrošnji. Opadanje potrošnje, tj. smanjenje agregatne tražnje zbog smanjenja potrošnje domaćinstava istovremeno znači i nemogućnost da proizvođači dobara koje troši ovaj institucionalizovani sektor privrede realizuju svoju produkciju. Nerealizovana proizvodnja destimulativno deluje na privrednu aktivnost usled čega razumljivo dolazi do smanjenja vrednosti BDP-a (slika 3.3). Proizilazi da je u ovom slučaju pad privredne aktivnosti posledica rastuće sklonosti štednji!
Slika 3.3.
Paradoks štednje
Sledeći su razlozi pojavi paradoksa štedljivosti. Prvo, sa rastom investicija tj. sa uvećanjem akumulacije kapitala smanjuje se njegova granična produktivnost budući da se sužava krug alternativnih visoko profitabilnih ulaganja. Drugo, rast BDP-a u privredno razvijenim zemljama dovodi do rasta udela štednje u dohotku. To nadalje znači da ako domaćinstva štede više u poređenju sa onim što investitori žele da troše, onda će štediše u konačnom skoru imati gubitak. U ovom smislu odgovor na pitanje zašto će štediše pretrpeti gubitak, tj. zašto će veća sklonost štednji značiti stagnaciju, a ne ubrzanje privredne aktivnosti, od prvorazredne je važnosti. Odgovor na ovako postavljeno pitanje nalazi se u samom objašnjenju suštine investicija.
Paradoks štedljivosti karakterističan je jedino za privređivanje u uslovima nepotpunog iskorišćavanja faktora proizvodnje. Školski primer takvog stanja bila je ekonomska kriza iz tridesetih godina, a takođe i najnovija ekonomska kriza iz 2008/2009. godine. U privredno razvijenim zemljama sklonost štednji će uvek biti izraženija od sklonosti investicijama, pa analogno tome ponuda kapitala neće biti ograničavajući faktor privrednog napredovanja kao što je to slučaj u zemljama u razvoju.
Kejns pravi razliku između investicija zavisnih i investicija nezavisnih od veličine BDP-a tj. autonomnih investicija. Autonomne investicije zahvaljujući efektu multiplikatora u vidu početne injekcije dovode do uvećanja proizvodnje i zaposlenosti. Oživljavanje privredne aktivnosti i rast zaposlenosti uslovljava rastuću sklonost investicijama. Zato ovaj oblik investicija u makroekonomskoj literaturi često nosi naziv proizvodne investicije. Budući da su pokrenute autonomnim investicijama, proizvodne investicije generišu privredni rast. Zbog toga one imaju efekat akceleratora.
Ključna poruka Kejnsove funkcije potrošnje i modela multiplikatora investicija jeste da se autonomnim povećanjem investicione potrošnje može obezbediti ekonomska dinamika. Pritom, treba znati da je logiku multiplikatora moguće primeniti isključivo pod pretpostavkom postojanja neiskorišćenih proizvodnih kapaciteta. U suprotnom slučaju, kada privreda funkcioniše sa punom zaposlenošću, ne postoje nikakve mogućnosti za stimulisanje ekonomske dinamike mehanizmom rasta investicione potrošnje. U takvoj situaciji, uvećanje agregatne tražnje uslovljeno rastom investicione potrošnje dovodi do rasta cena a ne do povećanja proizvodnje.
3. Teorija relativnog dohotka
U osnovi nastanka teorije relativnog dohotka (The Relative Income Theory) nalazi se pokušaj relativiziranja divergentnih rezultata o ponašanju potrošnje (štednje) u kratkom i dugom roku, dobijenih testiranjem Kejnsove teorije apsolutnog dohotka. Njeno polazište je stav po kome deo raspoloživog dohotka koji domaćinstva izdvajaju za potrošnju ne zavisi toliko od veličine apsolutnog dohotka, koliko od odnosa tog dohotka prema raspoloživom dohotku suseda. U ekonomskoj nauci ovaj efekat je poznat pod nazivom „demonstracioni efekat”.
Prema teoriji relativnog dohotka, podjednako povećanje dohotka svih domaćinstava nema nikakvog uticaja na promenu prosečne sklonosti štednji i prosečne sklonosti potrošnji na nivou nacionalne ekonomije. Suprotno, kada raspoloživi dohodak jednog domaćinstva ostaje na nepromenjenom nivou, a istovremeno raspoloživi dohoci ostalih domaćinstava rastu, njegov relativni položaj će se pogoršati. Poruka ove teorije potrošnje je da uvećanje dohodaka svih domaćinstava, koje čini nepromenjenim odnose među dohocima pojedinih domaćinstava, neće imati nikakvog uticaja na promenu udela potrošnje i štednje u dohotku. U nastojanju da očuva vlastiti životni standard, ovo domaćinstvo će se ponašati na način koji vodi povećanju udela potrošnje u svom raspoloživom dohotku, odnosno povećanju prosečne sklonosti potrošnji. To nadalje znači, da u kratkom roku potrošnja ne mora biti u funkciji nivoa raspoloživog dohotka iz tog perioda. Ovo iz osnovnog razloga što na njegovu veličinu može uticati veći nivo dohotka i veći nivo potrošnje iz prethodnog perioda. Proizilazi da u kratkom roku dolazi do ispoljavanja vremenskog zaostajanja u usklađivanju potrošnje sa promenama u veličini raspoloživog dohotka. To je logično budući da će domaćinstva lakše smanjiti štednju nego potrošnju koja obezbeđuje životni standard na koji se ono tokom prethodnog perioda naviklo.
Hipoteze koje naglašavaju relativni dohodak kao determinantu dugoročne štednje mogu biti praktičnije i prihvatljivije od onih koje ističu apsolutni dohodak, ali nisu dovoljno precizne.
4. Hipoteza životnog ciklusa
U seriji radova pisanih pedesetih godina Franko Modiljani i njegove kolege Albert Ando i Ričard Brumberg koristili su i posebno apostrofirali činjenicu da je veličina dohotka svakog pojedinca promenljiva tokom njegovog života, a da štednja omogućava preraspodelu dohodaka potrošačima iz perioda u kojima je dohodak visok u periode u kojima je dohodak nizak. Na tim premisama potrošača koncipirana je hipoteza životnog ciklusa.
Od mnogo faktora koji deluju na izmenu veličine dohotka tokom života potrošača jedan od najvažnijih je odlazak u penziju. Mnogi očekuju da će se to dogoditi oko 65. godine i računaju sa značajnim sniženjem svojih dohodaka, suprotno gotovo da niko ne želi da značajno smanji svoju potrošnju. Zbog toga veliki broj pojedinaca štedi u toku svog radnog veka kako bi održao potrošnju na nepromenjenom nivou nakon odlaska u penziju. Analizirajmo kako utiče ovaj stimulans štednje u toku radnog veka na funkciju potrošnje. Pretpostavimo da osoba koja računa da će živeti T godina, a raspolaže imovinom W očekuje da dobija dohodak Y do trenutka svog odlaska u penziju kroz R godina. Koji će nivo potrošnje biti izabran od strane ovog potrošača, ukoliko on nastoji da tokom celog svog života ima nepromenjenu veličinu svoje potrošnje?
Resursi sa kojima potrošač raspolaže tokom čitavog života sastoje se iz početnog bogatstva W i dohotka R x Y. Da bi pojednostavili eksplikaciju pretpostavimo da je visina kamatne stope jednaka nuli. U slučaju da je kamatna stopa veća od nule neophodno je uračunati dohodak koji se dobija od sredstava ostavljenih na štednju. Potrošač može rasporediti resurse kojima raspolaže u toku života na T godina. Pretpostavimo da potrošač želi konstantnu veličinu potrošnje tokom čitavog života. Zbog toga W + RY se raspoređuje na T godina, pa godišnja potrošnja iznosi C = W + RY/T.
Valja napomenuti da je ovaj model primeren američkim uslovima privređivanja. Očigledno je međutim, da mentalitet jednog naroda i ukupni životni i radni uslovi bitno utiču na odnose između potrošnje i štednje o kojima govori nobelovac Franko Modiljani u modelu životnog ciklusa potrošnje i štednje. Ako se pođe od pretpostavke da su stanovništvo i bruto domaći proizvod konstantne veličine tokom vremena u zemlji kao celini neće biti štednje, jer će štednja zaposlenih biti jednaka potrošnji penzionera. Ako se stanovništvo uvećava, onda će biti više mladih ljudi koji će raditi i štedeti, te će u zemlji postojati neto štednja domaćinstava. Znači štednja domaćinstava zavisi od starosne strukture domaćinstava.
Logika hipoteze životnog ciklusa svodi se na to da domaćinstva u jednom periodu svoga života više zarađuju nego što troše i razliku štede a u drugom periodu više troše nego što zarađuju i razliku pokrivaju štednjom iz prethodnog perioda. U suštini životni ciklus pojedinca sastoji se iz tri faze. Dve su od njih period ranog i poznog životnog doba. I u jednom i u drugom više se troši nego što se zarađuje ili se u tim periodima uopšte ne zarađuje. Pojedinci u mlađim godinama troše dohodak onih koji se o njima brinu a stariji troše štednju ostvarenu u svom radnom veku. Treći period je onaj u kojem pojedinac razvija svoju ekonomsku aktivnost i njome više zarađuje nego što troši. I ova teorija je u više empirijskih istraživanja dokazana.
Teorija životnog ciklusa potrošnje je bila predmet velikih osporavanja. Jedan broj ekonomista u svojim istraživanjima polazi od pretpostavke da ljudi pre štede da bi svoje bogatstvo preneli na svoje potomke, nego što štede da bi trošili u starosti. Štaviše, ovi ekonomisti dolaze do zaključka da stariji ljudi daleko veći deo svog dohotka štede nego što to čine mladi, s obzirom da se kod starih ljudi javlja strah da će u starosti biti prepušteni sebi bez ikakve finansijske pomoći od porodice, a uz to se u starosti povećavaju troškovi lečenja.
5. Hipoteza permanentnog dohotka
U knjizi objavljenoj 1957. godine Milton Fridman je za objašnjenje ponašanja potrošača ponudio hipotezu permanentnog dohotka. Ona na svojevrstan način dopunjuje hipotezu životnog ciklusa. Naime, i Modiljanijeva i Fridmanova funkcija potrošnje u polaznoj osnovi imaju Fišerov intertemporalni koncept potrošnje, saglasno kome potrošnja ne zavisi isključivo od tekućeg dohotka. Međutim, za razliku od teorije životnog ciklusa koja akcentira predvidljivu dinamiku dohotka u toku celog života pojedinca, hipoteza permanentnog dohotka tvrdi da ljudi u određenim periodima života imaju slučajne i povremene izmene u nivoima svog dohotka.
Fridman je predložio da se raspoloživi (tekući) dohodak posmatra kao zbir dve komponente: permanentnog Yp i tranzitornog dohotka Yt, tj. Y = Yp+ Yt. Permanentni dohodak je deo dohotka koji će prema očekivanjima ljudi zadržati i u budućnosti. Tranzitorni dohodak je dohodak za koji se ne očekuje da će biti ostvaren i u budućnosti. Drugim rečima, u modelu permanentnog dohotka umesto tekućeg dohotka (bilo apsolutnog ili relativnog) egzogena veličina je kategorija permanentnog dohotka. Permanentni nivo dohotka je onaj nivo dohotka koji domaćinstva dobijaju kada se otklone dugotrajni i prolazni uticaji. Permanentni dohodak je prosečan dohodak, a tranzitorni dohodak slučajna tj. povremena odstupanja od ovog prosečnog dohotka.
Ova teorija polazi od tvrđenja da potrošači ne reaguju identično na sve promene raspoloživog dohotka. Ako promena dohotka ima permanentno trajanje, domaćinstva će najverovatnije trošiti najveći deo uvećanja raspoloživog dohotka. Ilustracije radi, prelazak na bolje plaćeni posao može biti prihvatljiva ilustracija rasta permanentnog dohotka u dužem periodu. Međutim, ukoliko je promena dohotka evidentno kratkotrajnog karaktera (dobra letina ili, na primer, dobitak na lutriji), značajni deo raspoloživog dohotka će po ovoj teoriji biti ušteđen.
Potrošnja je proporcionalna samo permanentnom dohotku Yp, odnosno C = kYp, pri čemu je 0 < k < 1. Faktor proporcionalnosti k definiše promenu dohotka u zavisnosti od očekivanog prinosa, kamate, ukusa potrošača i tome slično.
Tranzitorni dohodak se uglavnom usmerava na štednju. Preciznije po teoriji permanentnog dohotka iznos potrošnje je stabilna veličina, dok je kretanje štednje domaćinstava funkcija neizvesnog tranzitornog dohotka.
Hipoteza permanentnog dohotka konačno rešava enigmu potrošnje pretpostavljajući da se u standardnoj Kejnsovoj funkciji potrošnje korisiti pogrešna promenljiva. Saglasno ovoj hipotezi potrošnja zavisi od veličine postojanog dohotka. Međutim, nije mali broj istraživača koji pokušava da funkciju potrošnje stavi u korelativni odnos sa tekućim dohotkom. Fridman je pokazao da pogrešno postavljanje zadatka razjašnjava na prvi pogled protivurečnosti rezultata pojedinih istraživanja.
Analogno teoriji permanentnog dohotka, prosečna sklonost potrošnji zavisi od odnosa permanentnog dohotka i tekućeg dohotka. Kada tekući dohodak povremeno premaši nivo permanentnog, veličina prosečne sklonosti potrošnji u tom vremenu opada, kada tekući dohodak povremeno postane manji u odnosu na postojani, prosečna sklonost potrošnji se u tom vremenskom intervalu povećava.
Hipoteza permanentnog dohotka koncipirana je na pretpostavci da potrošači prognozirajući situaciju, donose odluke polazeći ne toliko od nivoa tekućeg dohotka, već od nivoa dohotka koji pretpostavljaju da će dobiti u budućnosti. Na taj način hipoteza permanentnog dohotka polazi od tvrdnje da potrošnja zavisi od očekivanja. Ukratko, po njoj potrošnja ne prati promene tekućeg dohotka već se menja u skladu sa očekivanom veličinom dohotka. Pri tome, kao što je napred istaknuto, dohodak ima dve komponente. Jednu čini permanentni a drugu tranzitorni dohodak. Permanentni dohodak je stabilan i domaćinstva svoju potrošnju prilagođavaju njemu, odnosno u ekstremnom slučaju potrošnja se sa njim izjednačuje. Permanentni dohodak ostvaruje se kao prinos na ranije akumulirano bogatstvo. On se dakle stiče i po osnovu svojine i po osnovu rada i kao takvog moguće ga je predvideti. Permanentni dohodak kome se prilagođava potrošnja predstavlja prosek sadašnjeg i budućeg dohotka što će reći da sadašnja potrošnja nema oslonca samo u sadašnjem već i u očekivanom budućem dohotku. Tranzitorni dohodak dolazi neočekivano, sa njim se u potrošnji ne računa. Kao takav služi gotovo u celini za štednju. Drugim rečima, teza o permanentnom dohotku pretpostavlja stabilnost u kretanju potrošnje koju izjednačuje sa njim dok štednju prepušta neizvesnosti tranzitornog dohotka. Postoje brojni empirijski dokazi praktične relevantnosti Fridmanove teorije potrošnje.
18 Cvetanović, S. Đurović, G. Privredni razvoj, teorija, politika, planiranje, PMB studije, Ekonomski fakultet, Podgorica, 1996.
nedostupno
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke
(ne više od 5 odjednom)