Život je jedno pozorište... komedija. Svi nešto izvodimo i glumimo, nema veze. Kad moj muž neki put zakasni, nema ga... ja obučem dugačku crnu, balsku haljinu, raščešljam kosu kao Mira Stupica ili Olivera Marković, pa stanem kod vrata i čekam ga. Kako uđe, ja stavim ruku na čelo ili na srce pa zavapim: “Zar je to hvala za moju nesebičnu žrtvu!? Ubico, neka je proklet onaj dan kada sam te srela! Među nama je sve svršeno zanavek!” On se zabezekne, ne zna da l’ je on poludeo ili ja.

A ja otrčim u WC, pa se iskidam od smeha. I tako... Zezajte se malo, a ne sve ozbiljno i tragično! Bože moj, život je život, malo slatko, malo gorko... pomešano. U tome je ceo štos života. A ne - ili onako kako smo mi zamislile ili nikako! Vrlo važno, malo se izmaknite, pa malo sve to posmatrajte kao da niste vi u pitanju nego neko drugi... kao bioskop... Pa, bogami!

Malo glumite, malo lažite. Uvek izmislite neku intrigu. To i njega zabavlja. I on voli neku promenu i razonodu.

Eto... To vam je moj savet - kako da sačuvate i sebe i muža.