Uzmimo, na primer, sledeće epizode između deteta i roditelja s poštovanjem i roditelja s nepoštovanjem.

Dete: „Tata, smrzavam se!“

Tata s poštovanjem: „Stvarno? Meni nije hladno… No, hajde da ti nađemo da obučeš nešto drugo.“

Tata bez poštovanja: „Ne budi smešan. Uopšte nije hladno. Gledaj mene, u majici sam, baš kao i ti.“

Dete: „Mama, ja ne volim moju novu nastavnicu engleskog jezika.“

Mama s poštovanjem: „O…To me iznenađuje. Meni se činilo da je dobra… Šta ti se ne sviđa kod nje?“

Mama bez poštovanja: „Šta je sad bilo? Pretpostavljam da traži da se zadaci predaju na vreme.“

Dete: „Mama, znaš ona zabava u subotu…? Mislila sam da obučem zelenu majicu. Misliš da mogu da je obučem?“

Mama s poštovanjem: „Lepo ti stoji zelena, mada ti, po mom mišljenju, najlepše stoji bela.“

Mama bez poštovanja: „Zar ne misliš da si se skroz zanela s tim oblačenjem!? Imaš toliko lepih stvari, nije bitno šta ćeš obući.“

Svi neprimereni odgovori odraslih imaju zajedničko: odbacuju nadležnost deteta i pokušavaju da ih „poduče“. Njihovi komentari zapravo kažu: „Ne treba da se osećaš tako kako se osećaš. Bilo bi bolje da se osećaš kako ti ja kažem.“