„Kada voliš nekog, to je kao kada se useljavaš u kuću“, imala je običaj Sonja da kaže. „U početku se zaljubiš u sve ono novo, svakog jutra se iščuđavaš što pripada tebi, kao da se plašiš da će neko odjednom uleteti na vrata i saopštiti da je došlo do krupne greške i da nije predviđeno da živiš na tako lepom mestu. Ali kako godine prolaze, fasada se kruni, drvo puca tu i tamo, i počinješ da voliš kuću ne toliko zbog svega onog što je čini savršenom, već zbog svega onog drugog. Upoznaš sve njene uglove i budžake. Kako da izbegneš da ti se ključ zaglavi u bravi kada je napolju hladno. Koje podne daske se pomalo ugibaju kada staneš na njih i kako tačno treba da otvoriš vrata plakara da ne bi škripala. Upravo sve te sitne tajne čine kuću tvojim domom.“