Kad se voz približio Hamburgu, Mina je videla reku Elbu, sada prekrivenu ledom, i, ocrtane naspram neba, poznate obrise tornjeva crkava Svetog Nikole, Svetog Mihajla i Svetog Petra. Međutim, sada nije bila sklona da se divi krajoliku. Na kraju krajeva, uprkos hiljadama mostova i kanala koji su premrežavali grad, ovo svakako nije bila Venecija. A u ovo doba godine vreme je bilo posebno oštro i neprijatno. Temperature su bile vrlo niske, a vetrovi koji su duvali sa Severnog mora ka zapadu i Baltika ka istoku probijali su do kostiju koliko god da je čovek slojeva odeće imao na sebi.

Skupila je svoje stvari, obukla kaput i sišla s voza. Peron beše prekriven tankim slojem leda, a Mina je već osećala miris gareži iz fabrika nanizanih duž južnih obala reke. Pre nekoliko godina u gradu je zavladala najgora epidemija kolere u Evropi. Srećom, njena majka je u to vreme bila na putu, ali je broj žrtava bio neverovatan.

Sa železničke stanice odvezla se fijakerom do seoskog predgrađa gde su putevi bili vrlo nesigurni i neprohodni. U jednom trenutku, kola su se zaglavila u crnoj ledenoj pukotini, te je vozač morao da ih otkopava.

„Ovo će vas dodatno koštati“, rekao joj je on svojim niskonemačkim dijalektom.*******

„Samo nastavite“, odgovori ona, dok joj je se dah pretvarao u vidljive oblačiće pare. U uobičajenim okolnostima bi se raspravljala s njim, ali sa