poznajemo ceo život, Endi. Ja to ne zaboravljam – rekla je Lin.

Osetio sam kako mi se lice steže, kao da gledam kroz rupe kamene maske. Gledao sam samo u Kanavanovu, svoju staru prijateljicu, koju sam još uvek voleo i kojoj sam, uprkos svemu, verovao. Nisam smeo da pogledam u Lodžudisa. Divlja snaga kolala mi je žilama desne ruke. Imao sam utisak da će mi se ruka, ako ga samo pogledam, istrgnuti, ščepati ga za gušu i smrviti ga.

– Jesmo li završili?

– Jesmo.

– Dobro. Moram da idem. Moram odmah da pronađem svoje.

Lin Kanavan ga je zabrinuto posmatrala.

– Možeš li da voziš, Endi?

– Mogu.

– Dobro. Momci će te ispratiti do kancelarije.

U kancelariji sam pokupio stvari, papire i sitnice sa stola, strgao slike sa zida, male suvenire koje sam skupio tokom godina rada, i strpao ih u kartonsku kutiju. Našla se tu i drška sekire, dokaz iz slučaja koji nikada nisam uspeo da iznesem pred porotu. Sve je stalo u jednu kartonsku kutiju, sve godine, sav rad, prijateljstva i poštovanje koje sam skupljao malo-pomalo, od slučaja do slučaja. Gotovo je s tim, kako god se Džejkobov slučaj završio. Jer čak i da Džejkob bude oslobođen, ta optužba će me zauvek proganjati. Porota može izreći jedino da moj sin nije kriv, ali ne i da je nevin. Nikada nećemo sprati ljagu s imena. Sumnjao sam da ću ikada više kročiti u sudnicu kao čovek od zakona. Ali sve se