Zamislite na trenutak da ste, božjom voljom ili igrom slučaja – kako god želite to da zovete – rođeni i odgajeni u Severnoj Koreji. Verovatno biste se rodili u porodici s neutralnim ili neprijateljskim songbunom, a ne u nekoj elitnoj, a živeli biste izvan Pjongjanga, u negostoljubivim planinama. Sa dve godine krenuli biste u revolucionarne jaslice u kojima biste provodili više vremena nego kod kuće, a vaspitači bi postali najuticajniji autoritet. U sobi za igru police bi bile pune igračaka u obliku pištolja i pušaka, a gledali biste i uramljeni plakat na kom deca blistavih očiju napadaju okrvavljenog američkog vojnika.

U jaslicama biste provodili četrnaest sati dnevno, najčešće šest dana sedmično. Učili biste brojne parole: „Primenićemo ono što Partija odluči!“, ili: „Postanimo ljudski meci da odbranimo Velikog vođu“, Kim Il Sunga uvek biste nazivali „Veliki vođa deda Kim Il Sung“, a nešto kasnije „drug Veliki vođa Kim Il Sung“. Njegovog sina zvali biste „drug Dragi vođa Kim Džong Il“. Posle jaslica pošli biste u obdanište, zatim u četvorogodišnju osnovnu i šestogodišnju srednju školu. Sve to vreme nosili biste uniforme vojničkog kroja. Tokom školovanja naučili biste biografiju Kim Il Sunga, podrobno, do najsitnijih pojedinosti. (Krajem osamdesetih učili biste i biografiju Kim Džong Ila, učitelji bi vam govorili da je on bio takav idealista da se penjao na drveće da uhvati dugu, i da je bio toliko genijalan da ju je i hvatao.) Naučili biste da je hrana koju dobijate poklon Velikog vođe i da mu morate biti zahvalni. Učili biste matematiku sabirajući, oduzimajući, deleći i množeći brojeve mrtvih američkih vojnika ili jabuka koje su s obližnjeg imanja ukrali prokleti Japanci. Glagolska vremena naučili biste ponavljajući: „Borimo se protiv Jenkija. Borili smo se protiv Jenkija. Borićemo se protiv Jenkija.“ Istoriju biste savladali recitujući zvanične biografije Kim Il Sunga. Naučili biste da čitate pomoću priča o herojima revolucije i njihovoj borbi protiv Japanaca ili pomoću mračnih priča o Jenkijima – bilo bi vam rečeno da ih nikada ne nazivate Amerikancima, nego uvek Jenkijima, jenkijevskim psetima, jenkijevskim imperijalistima ili jednostavno nosatima – a pevali biste omiljene dečje pesmice kao što je Upucaj skota Jenkija („Naši su neprijatelji američki skotovi/ koji hoće da nam otmu našu lepu otadžbinu/ Oružjem koje pravim sopstvenim rukama/ ja ću ih upucati BANG! BANG! BANG!“)