Hajde da pogledamo nekoliko godina unapred i da zamislimo da Sara ima četiri godine. Ako je do tada razvila lični jezik, ona će biti u stanju da kaže, pošto je pojela deo večere: „Ne, hvala, više nisam gladna.“ Ako, umesto toga, njena majka nastavi s pritiscima i manipulisanjem, ona može reagovati na manje artikulisan način i može da vikne, odgurnuvši tanjir: „Neću!“ Ili: „Ne sviđa mi se!“ Ili neku sličnu grubost. U ovoj situaciji, Sara je naučila da reaguje samo na dva načina: da se identifikuje s osećanjima i potrebama svoje majke ili da ih odbije. U svakom slučaju, izgubila je kontakt i sa sopstvenim osećanjima i potrebama i sa svojom sposobnošću da ih izrazi. Ne samo da će ovaj gubitak kontakta stvoriti sukobe između Sare i njene, majke kad Sara bude porasla, nego će nesumnjivo dovesti do problema u njenim odnosima s prijateljima, s budućim partnerom, te s decom koju će sama imati jednog dana.

Da li vam ovo zvuči ekstremno? To jeste ekstremno! Ovo je jedan od ozbiljnih problema koji se javljaju kod porodica koje veličaju nebitne vrednosti, kao što je potreba da se pojede sva hrana s tanjira. U takvim porodicama, lični jezik je ili nerazvijen ili se toleriše samo kad su deca mala. Kad porastu, lični jezik zamenjuje se „finim“ jezikom, društveno prihvatljivim, što je potpuno neprikladno za suočavanje s ličnim ili međuljudskim problemima.