dan.“ Mesing je leden u mojim rukama. Zatvaram oči. „Raširi noge.“ „Kod vas isporučujemo četvrtkom.“ „Raširi noge.“ „Biće vam drago da čujete da ćete krevet dobiti sledećeg četvrtka.“ „Raširi noge.“ „Naši dostavljači su u vašem kraju četvrtkom i petkom, ali ja vas uveravam da ćete vi krevet dobiti u četvrtak.“ Radim kako mi kaže.

Zakopčavam sandale, izbegavajući pogled para koji se drži za ruke iza plastičnog lanca. „Imate li dušeke?“ Ona se nakašlje, glas joj je ponovo prijatan. „Krevetnina je na četvrtom, ali i ja vam mogu prodati dušek i podlogu s tog sprata.“ „Možete li da izaberete jedan tvrd dušek i podlogu i da sve isporučite u isto vreme?“ „Ali, gospodine, zar ne biste da izaberete...“ „Ne bih“, kaže on. „Anatomski možda...“ „Može“, kaže on. „Ali kakve navlake...“ „Bio bih veoma zadovoljan ako biste vi izabrali za mene“, kaže on i osmehne joj se, taj visoki muškarac u patikama, starim vojničkim pantalonama i beloj majici za tenis, kojem se ljušti nos crveniji od ruku, lica i vrata. „Da, naravno“, kaže ona, uzvraćajući mu osmeh. „I četiri debela jastuka“, dodaje on. „Perjani ili dakron? Morate mi reći veličinu...“ „Uobičajeno“, kaže. Ni on ni ja ne progovaramo na putu kući.

Kad sam svratila u stan nekoliko dana kasnije, tamo sam zatekla kutiju iz Blumingdejla i u njoj adresar u svilenom povezu.

Obavljamo uobičaj