Uzdišem. „Hajde, smežuraćeš se.“ Podižem peškir. On podražava moj uzdah pa ustaje, odgurnuvši se nepovređenom šakom. Izlazi iz kade, i ja mu trljam telo peškirom dok me pomno posmatra.

Uglovi usana mu se izvijaju u nagoveštaj osmeha kad mu stignem do vrata. „Pre nekoliko nedelja ja sam negovao tebe jer si ti bila mamurna.“

„Kladim se da ti glava bubnji mnogo gore nego meni.“ Ne obazirem se na njegovo podsećanje i vezujem mu peškir oko pasa. „Hrana pa bolnica.“

„Bolnica?“, ponovio je zapanjeno. „Nije mi potrebna bolnica, Ava.“

„Tvoja šaka“, pojasnim. Verovatno je pomislio da hoću da ga vodim kod psihijatra