Sara Pener

Za mene, čar istorije ležala je u trivijalnim pojedinostima davno proživljenih života, u neizrečenim tajnama običnih ljudi.

Zašto radije patimo nego da otkrijemo tajne? Naprosto zato da se zaštitimo ili zato da zaštitimo druge?

Sve što se unese u telo ukloni nešto iz njega, pobudi nešto ili nešto savlada.

„U redu je da se čovek promeni“, prekinula sam ga, „ali ne i da sakrije, zakopa delove svoje ličnosti.“

Prvo je postojalo poverenje. A onda je to poverenje iznevereno. Potonje ne može postojati bez prvog. Ne može te izneveriti neko kome nisi verovao

Dvanaest minuta. Jedva merljiv delić života, a ipak dovoljno da mu promeni tok.

Maleni se rasplakao, moja majka takođe. Znala je koliki bol mora da trpi njegova nova, osetljiva koža. Strašno je, Elajza, kad nekom nanosiš bol, čak i kad znaš da je s najboljom namerom.“

Ne može te izneveriti neko kome nisi verovao.“

Mada smo bili dovoljno blizu da se dodirnemo, činilo se kao da nas deli čitav okean.

Zašto se toliko trudimo da zaštitimo nežan detinji um? Time im samo uskratimo istinu – i šansu da postanu neosetljivi na nju pre no što dođe i grubo im zalupa na vrata.