Vaše kompetentno dete

• Deca o kojoj su se brinuli, i sama se brinu za druge

ao i većina novopečenih roditelja, Karen i Kristijan su izuzetno srećni, ali istovremeno i nisu sasvim sigurni jesu li spremni za ovaj ogromni izazov i odgovornost roditeljstva.
Brojni su razlozi što oni nikad nemaju priliku da razgovaraju o svojoj nesigurnosti. To znači da Karen mora da se bavi bebom preko dana, nemajući vremena da se pozabavi sređivanjem svojih misli i osećanja. Kad se Kristijan vrati s posla ili kad im svrate prijatelji i familija, oni se raspituju o Sari, ili zaključuju kako Karen sigurno uživa u tome što ima toliko vremena za svoje dete.
Karen postepeno potiskuje svoju nesigurnost i počinje da stiče specifične navike u vezi sa Sarinom higijenom i ishranom: njena ćerka mora imati lepu odeću, koža joj mora biti savršena i mora redovno jesti, ako je moguće što više.
U uzrastu od tri meseca, mala Sara počinje da povraća majčino mleko. Karen očajava, ali nikom ne spominje problem, sve dok dete ne počne da gubi na težini. Na kraju, ona se ipak sabere i odlazi na razgovor sa pedijatrom. Budući da postoji mogućnost da je dete rođeno sa srčanom manom, urađeno je bolničko ispitivanje koje nije pokazalo nikakav fizički poremećaj, ali je dete i dalje povraćalo. Dojenje, koje je prethodno bilo intimno i prijatno iskustvo, sada je postalo noćna mőra i za majku i za ćerku.
Iako Karen to ne shvata, njena ćerka sarađuje s njom i daje joj veoma kompetentnu povratnu informaciju. Njena poruka se može tumačiti na razne načine.
Prvi put kad je dete počelo da povraća, to se moglo protumačiti i ovako:
„Hvala, mama. Sita sam.“
Ili:
„Mama, ja bih radije jela onda kad sam gladna, a ne kad ti želiš malo da uživaš sa mnom.“
Ili:
„Mama, nešto nije u redu. Postala si opsednuta time da budeš savršena majka i potpuno si zaboravila na moje potrebe. Zar ne misliš da bi bilo dobro da porazgovaraš s tatom?“
Ili:
„Vidi, mama, ne mogu više ovako. Muka mi je od toga kako se odnosiš prema meni.“

Ako su oba roditelja uznemirena, nervozna ili uplašena, ili ako jednostavno nisu raspoložena za goste, dete će početi da plače ili da okreće glavu od vas. U ovom trenutku, jedan od roditelja će se verovatno pristojno osmehnuti i reći vam: „O, to ste vi! Uđite!“ Ali njegovo dete se neće smiriti.

Govoriti deci da su loša jeste povreda njihovog integriteta i ona često tu povredu iskazuju neverbalno jasnim i nedvosmislenim znakovima: plaču ili im lica poprimaju bolan izraz, pogledaju u odrasle na trenutak, pa ako njiho­va poruka nije shvaćena, tela im se ukrute, spuštaju pogled na dole, a glava im pada na grudi. Sve na njima vrišti: „Povređuješ me!“

Zanimljivo je da, nakon kažnjavanja svog deteta, mnogi roditelji počinju da se brinu kako su možda narušili odnos s njim. Tipično je da roditelj izražava ovaj svoj strah kao

Nekoliko stotina godina mi smo zapravo učili decu da poštuju moć, autoritet i nasilje – a nismo ih učili da poštuju drugo ljudsko biće.

Iz generacije u generaciju reagovali smo na dečje signale tako što smo im davali instrukcije o tome kako treba da se „lepo ponašaju“. Rezultat toga bio je da su najspremnija deca za saradnju trpela svoj bol i nisu uzmicala. Još gore, skrivala su bol, iako im je on narušavao živote i nagonio ih da stvaraju lažnu sliku o sebi. Deca koja su bila manje spremna za saradnju prkosila su uputstvima i pojačavala su svoje „asocijalno“ ponašanje sve dok odrasli iz njihove okoline ne primete da nešto nije u redu.

Moj savet roditeljima čije dete je razvilo psihosomatski simptom je jednostavan: gledaj i uči. Pokušajte da sagledate život svog deteta kroz njegove oči. Daleko je važnije da iskoristite datu okolnost kao priliku da se upoznate sa svojim detetom na nov način, nego da pronađete „uzrok“. (Neće vam pomoći da ispitujete dete, jer kad bi ono znalo šta nije u redu i kada bi to umelo da izrazi rečima, sâm signal bio bi suvišan.) Otkrivaćete postepeno kako vaše dete reaguje psihosomatski kada život postane previše komplikovan.

Bol je prirodni deo svakog ljudskog života, od začeća do smrti, a to uključuje i bol koji je nastao kao rezultat nerešenih sukoba između integriteta i saradnje.

Kada deca koja dožive ovaj sukob razviju psihosomatske simptome ili signale, ona nam zapravo žele reći: „Život mi trenutno nanosi bol, a ja još nisam našao konstruktivan način da problem rešavam. I ne znam kako da pričam s nekim o tome, jer ne mogu da nađem reči koje izražavaju moj bol. Zaglibio sam u sukobu koji sam ne mogu da rešim.“

Možda je istina da bi trebalo revidirati vrednosti koje leže u osnovi roditeljskih komentara. Mnogi roditelji i dalje smatraju kako deca moraju „naučiti da slušaju“. Činjenica je da ovakav pristup, naprotiv, skoro uvek izaziva „neposlušnost“, bilo otvorenu bilo skrivenu. To je zato što smatramo da je nedostojno i uvredljivo kada moramo da slušamo nečija naređenja onda kad smo više nego spremni za saradnju.