Мит о Сизифу, један од најчувенијих егзистенцијалистичких текстова двадесетог века, који почиње постављањем филозофског проблема самоубиства, представља анализу нихилизма и природе апсурда, као и човековог живота у апсурдном универзуму без реда и смисла. За Камија је Сизиф идеалан пример апсурда – човек који је успротивио боговима, и сад издржава своју казну. Међутим, у опису Сизифа који застаје да би погледао како се камен још једном котрља низ падину, Ками описује освешћење и самосвест главног јунака, човека који спознаје своју судбину и у њој проналази снагу. Данас, када се човечанство суочава са толиким политичким и друштвеним изазовима, када је трка за моћи и успехом јача него икад, а кад огроман део људске популације бива притиснут Сизифовим послом, ова књига је поново, још једном и другачије релевантна.
