У овом сјајном делу Шопенхауерова централна претпоставка је да талентовани људи постижу оно што други не могу постићи, док геније постиже оно што други не могу ни замислити. Ове визије другачујег реда, он тврди, је оно што поставља генијалне људе изнад самог смртника, а произилази из супериорног капацитета за контемплацију која води генија да превазиђе малу енергију ега и уђе у бесконачни свет идеја. Али проклетство изванредног, Шопенхауер сугерише, је одређена усамљеност са којом се генијална особа сусреће кроз живот, увек ван обичног света и увек мало изнад њега.
