Јован Јовановић Змај

Јесте л’ чули, кумо,

Верујте, без шале -

Отвара се школа

За пачиће мале.

Тако је и било,

Верујте, без шале -

Отворила се школа

За пачиће мале.

Сви пачићи дошли,

На скамијам’ стоје;

Стари патак метно

Наочаре своје.

Све их је уписо

У каталог, мале,

Па их је прозиво -

Верујте, без шале.

Па се онда шето

С озбиљношћу крутом;

Учио их, учио

И књигом и прутом.

Учио их, учио

Од среде до петка,

Ал’ се нису одмакли

Даље од почетка.

Није било успеха

Учитељском труду,

Цела мука његова

Остаде залуду.

Ништа више не научи

Пачурлија та,

Него што је и пре знала:

Га, га, га, га, га!

Пола срце, пола камен —

То сам био ја;

Пола студен, пола пламен

Крвца моја сва.

Ти си камен научила

Љубит’, горети,

А срцу ми даде крила,

Срце одлети.

Одлетело небу, рају,

Богу, светлости,

Вечној зори, вечном мају,

Вечној радости.

Да избере двома нама

Кутак убави,

Мирно место међ звездама

Нашој љубави.

Још се моли Богу тамо,

Благ да опрости,

Што ћу љубит’ тебе само

Целе вечности.

Кажи ми, кажи,

Како да те зовем,

Кажи ми какво

Име да ти дам, —

Хоћу ли рећи:

Дико, или снаго,

Или ћу: лане,

Или: моје благо,

Хоћу ли: душо,

Или: моје драго —

Кажи ми какво

Име да ти дам

Све су то мила

Имена и лепа,

Којима Србин

Своме злату тепа.

Ал’ ја бих провео

Читав један век

Тражећи лепше,

Милије и слађе —

Дичније име,

Што још не чу свет,

Да њим назовем

Мој румени цвет.