Čovek gura na jednu stranu, život ga vraća na drugu, pa na kraju završi na trećoj, o kojoj ni mislio nije. I bori se, trudi, zalaže, a kao da ništa ne radi. Ponekad se, retko, ponešto primi i izađe onako kako je hteo. Pa i onda svi potrče da mu to razgrade. A opet mora, ne može drugačije, nego da se upinje. I kad zna da nema kud. Pogotovo onda. Jer, ko jednom posustane, ko reši da se ne trudi, ko se prepusti, taj tek nikakve izglede nema na zelenu granu da izađe. A zaostane, odmah i nestane. Ovako, dok radi, dok prevezuje i podvezuje rasuto, kupi klasje u snopove i sadeva u krstine, možda ga život opet baci na neku iole plodniju njivu u rodnijoj godini. Ako stane, neće ga baciti nigde, ostaće tu gde je stao, bos na strnjištu.

Ne može čovek da prepozna sreću. Ne ume i ne da mu se. Jurio je, čekao je, i ako mu se jednom dogodi, on i ne zna da je tu. I sve misli da je sreća nešto veće, negde na drugom mestu.

Jer, nije grobar sreće nesreća, i ona, kao i sreća, bude i prođe. Grobar sreće je svakodnevno zadovoljstvo, tupo i sito.