Доситеј Обрадовић

Време младости, у ком крв наша ври и мисли непрестано лете, не допушта нам доста постојанства да се сами са собом забављамо и да од себе далеко не одлазимо. Златни совет „познај себе” врло се касно прима.

тридесет година возраста почиње сумњати да није Ни сам доста паметан био. Око четрдесет година не двоји више; види да није најпаметнији био, обаче намерава и нада се да ће се исправити, док и старост дође. Што ћемо сад? Ништа, на пут, на пут! Једно нам остаје желити, сиреч да наша деца и унуци бољи и паметнији буду.|

да се к себи вратим да у себе дођем, и да размислим откуд сам на ови свет дошао, што сам у њему чинио и куд мислим поћи. Ово ми је сад моје најмилије упражњеније и најдражи посао: или разговоре учени[х] људи слушам или премудро написане књиге читам, или уједињен у ком безмолвном месту ходам; о Том МИСЛИМ, О ТОМ се упражњавам и ТО уздишући себе питам, откуд сам на ови свет дошао? Шта сам у њему чинио? И куд ћу из њега поћи?

саму ћу истину љубити, о њој ћу се старати, њу ћу с Топлим и чистим срцем желити и тражити.

„Остај ми збогом, о предраго село, место рожденија родитељнице моје!”

дођемо у само вече у Итебеј к тетки мојој,

Ко ову књигу не види, слепији је од слепо рођена; ко њејзин глас не чује, глувљи је од сиња камена,

У једандва минута би и[х] до тридесет. Никад у мом веку нисам дотада толику силу калуђера скупа видио. Била ми се почела крв возмуштавати и јежити кожа, као да сам се хотео препасти, кад ето ти упази[х] однекуда два малена калуђерка, који дођоше и стадоше близу нас, гледајући нас веселим образом. Онда ми поче долазити дрзновеније, мислећи у себи: кад овима ништа није било, неће ни мени.