Onore de Balzak

Jedna od najodvratnijih navika ovih sitnih duša jeste to što misle da i drugi imaju njihove nedostatke.

bio je pre Revolucije običan radnik u fabrici rezanaca, umešan, štedljiv i dosta preduzimljiv, te je otkupio radnju svoga gazde, koji je slučajno nastradao u prvoj pobuni 1789. On se tada nastanio u Ulici Žisjen, blizu žitne pijace, pokazao se promućuran te se primi predsedništva odbora u svom kraju da bi svojoj trgovini osigurao pomoć najuticajnijih ličnosti tog opasnog doba. Taj mudri postupak postavi temelj njegovom bogatstvu, koje se zače u doba oskudice, nameštene ili stvarne, kad žito u Parizu dostiže ogromnu cenu. Narod se gušio pred pekarama dok su neki mirno kupovali testa kod bakala. Te godine građanin Gorio steče kapital koji mu docnije pomože da vodi trgovinu sa preimućstvima koja daje velika količina gotovog novca; i njemu se desilo ono što se dešava svim ljudima prosečne pameti. Spasla ga je njegova osrednjost

Balzak ističe bitnost sveta materijalnih predmeta, smeštajući svoje likove u vrlo konkretno ocrtane ideološke, prostorne i vremenske koordinate savremenosti, postulirajući suštastvenost uzajamnih veza između predmetnog i organskog, naglašavajući naročito važnost novca u društvenom životu

Kuća u kojoj je smešten ovaj pansion pripada gospođi Voker. Ona se nalazi u donjem delu Ulice Nev Sent Ženevjev,

Ovde su ulice suve, po olucima nema ni blata ni vode, a pored zidova raste trava. Tu i najbezbrižniji čovek postaje tužan, kao i svi prolaznici, tutnjava kola predstavlja pravi događaj, kuće su sumorne, a zidovi podsećaju na hapsane.

Ko može presuditi šta je groznije, ljudi okorela srca ili prazne lobanje?

Ova glavna soba zaudara vonjem za koji nema imena u ljudskom jeziku a koji bi trebalo nazvati pansionskim vazduhom. To je zadah ustajalosti, plesni i ubajaćenosti; hladan je, vlažan je, uvlači se u odelo; to je zadah sobe u kojoj se ručava; bazdi na kuhinju, poslugu i sirotinjski dom.

Ukratko, ovde vlada beda bez poezije

Njeno lice, sveže kao prvi jesenji mraz, njene oči okružene borama, koje se čas smeše kao oči u igračice, a čas dobiju gorak i namršten izraz zelenaša, ukratko, cela je njena pojava sušta slika pansiona, kao što je pansion verno ogledalo njene ličnosti.

Možda je u ljudskoj prirodi da se sve svaljuje na onoga koji sve podnosi iz istinske poniznosti, slabosti ili ravnodušnosti.