Džilijen Flin

Kafa odlično ide uz naprasnu smrt.

Osećam negde unutra bolju verziju sebe – skrivenu iza jetre ili zakačenu za komad slezine u mom zakržljalom detinjem telu – Libi koja mi govori da ustanem, uradim nešto, odrastem, nastavim sa životom. Ali zloba obično pobedi.

Videla sam da pokušava da se još više umiri.

Nikad se ne udubim u ove misli. Označila sam ova sećanja kao neku posebno opasnu oblast

Svako jutro spustila bi se na tanak tepih pored kreveta i pomolila, ali bilo je to zapravo obećanje: Danas neću vikati, neću plakati, neću se sklupčati u loptu kao da očekujem udarac koji će me oboriti. Uživaću u danu. Možda izgura do ručka pre nego što se razočara.

Nacrtajte moju dušu i dobićete žvrljotinu s očnjacima.

Tog očajnog vlažnog marta ležala sam u krevetu razmišljajući da li da se ubijem, što mi je hobi.

Kafa odlično ide uz naprasnu smrt.

Tužna sam već dvadeset i četiri godine.

Mesecima ne bih pušila, a onda bih se setila: treba mi cigareta. Takva sam, ni u čemu ne istrajem.