Melani Bendžamin

Ali voli način na koji on vodi računa o svojoj pojavi – pred njom i pred svima. Čak i kada uzme slobodan dan i namerava da samo sedi s njom u apartmanu i čita, Klod se brije, tapka lice kolonjskom vodom, češlja kosu, besprekorno se oblači. Htela – ne htela, Blanš je dirnuta što se on tako priprema samo za nju.

Voli što Klod prvi čita poštu za slučaj da tamo ima nečega što bi moglo da je uznemiri. Voli kako je smešta na krevet pre nego što će voditi ljubav; mora da protrese jastuk, da savršeno namesti posteljinu, a da nju pripremi s prefinjenim ukusom umetnika koji odlučuje koji će okvir biti najbolji za završenu sliku. Voli kako njene potrebe stavlja ispred svojih.

Voli čak i način na koji on čita neku knjigu – polako, liznuvši prst pre nego što vrlo pažljivo okrene stranicu, uvek koristi jedan od svojih lepih kožnih obeleživača sa svojim utisnutim imenom i unosi beleške u poseban notes u kožnom povezu s pozlaćenim stranicama. Iskreno govoreći, njegovo čitanje Blanš ponekad podseća na način na koji on vodi ljubav. A nikada u životu nije srela čoveka koji u njoj može da probudi požudu samo okretanjem stranica knjige.

Zabavno, čudno malo stvorenje koje ju je zasmejavalo, to je sve. Poznavale su se tako kratko vreme. Ljudima se to dešava, naravno – uđu vam u život, osvetle neki tamni ugao za koji niste ni znali da postoji, a zatim nestanu. Prava veza je retka, ali to je tako.

„Ali on nije kao Rober, je li?“

„Ne, Lorenco nije moj čovek. On je samo čovek. Ima razlike.“

„Kao da to ne znam.“ Blanš uzdiše znajući da Klod za nju nikada nije bio „samo čovek“.