Sajmon Sibag Montefjore

zaslužio je tu privlačnu reputaciju. Dok je savetovao jednog od svojih sinova pričajući mu kako je napravio carstvo, rekao mu je: „Sve što imam postigao sam pridobijanjem ljudi. Nikome nisam zlo činio jer smrt nikoga ne štedi. Vodi računa o svojim odnosima s ljudima.“ Saladin nije izgledao očaravajuće niti je bio tašt. Kada mu je jedan dvoranin, projahavši kroz baru u Jerusalimu, isprskao svilenu odoru, Saladin je jednostavno prasnuo u smeh. Nikada nije zaboravio da sudbina koji mu je donela toliki uspeh lako može da se preokrene. Iako je njegov uspon obeležen krvlju, Saladin nije voleo nasilje, i savetovao je sina Zahira, svog miljenika: „Upozoravam te da ne prolivaš krv, da se ne prepuštaš tome i ne navikavaš na to, zato što krv nikada ne spava.“

Jedan od najplodnijih graditelja Jerusalima, Moazam je obnovio zidine, podigao sedam ogromnih kula i pretvorio krstaške građevine na Brdu hrama u muslimanska svetilišta.
171
Godine 1209. naselio je u Jerusalim trista jevrejskih porodica iz Francuske i Engleske. Kad je jevrejski pesnik iz Španije Juda el Harizi došao na hodočašće, uzdizao je Moazamovu i Saladinovu dinastiju, iako je žalio za Hramom: „Svakoga dana smo izlazili da plačemo za Sionom, žalili smo zbog njegovih razorenih palata, peli smo se na Maslinovu goru da se poklonimo pred Večnim. Kakva je muka videti naše svete građevine pretvorene u tuđinski hram.“

Ako u prvom poglavlju kažete da puška visi na zidu, onda u drugom ili trećem ta puška mora da opali. Ako ne opali, nije trebalo ni da visi na zidu.“

Ali uništiti pismo, smatrao je Gete, čak i radi diskrecije, značilo je uništiti sam život.

Moje zelenilo, moj šećeru, moja ružo, jedina koja me ne žalostiš na svetu...

Moj Istanbule, moj Karamane, zemljo moje Anadolije,

Moj Badakšane, moj Bagdade, moj Horasane,

Moja ženo divne kose, moja ljubavi izvijenih obrva, ljubavi moja očiju punih nestašluka...

Pevaću ti hvale zauvek.

Ja, ljubavnik izmučenog srca, Muhibi očiju punih suza, srećan sam.

Progutala si sve. Osećam se budalasto i srećno čim sebi dozvolim da mislim na tebe. Vrtim se u divnom snu u kom za tren oka proživim hiljadu godina. U kakvom sam užasnom položaju! Savladan sam ljubavlju, osećam ljubav u svakoj pori, živim samo za ljubav i vidim da me proždiru jadi i da sam ulovljen u hiljade paukovih mreža. O, voljena moja Evo, ti to nisi znala.

„Oduzmite ono što je izmišljeno i ništa neće ostati.“

U Palestini, Jerusalim je sam odolevao pod patrijarhom Sofronijem, grčkim učenim čovekom koji je napisao pohvalu gradu: „Sione, blistavi Sione vasione.“

Po predanju, upravo u to vreme, godine 1141, Juda Halevi, španski pesnik, filozof i lekar, stigao je iz Španije. U svojim ljubavnim i religijskim pesmama, žudeo je za „Sionom savršenim u lepoti“, dok je patio zbog „Edomove [islamske] i Išmaelove [hrišćanske] pobune u Svetom gradu“. Jevreji u progonstvu bili su „golubica u čudnoj zemlji“. Celog svog života, Halevi, koji je poeziju pisao na hebrejskom ali je govorio arapski, verovao je da će se Jevreji vratiti Sionu:

O, grade sveta, najčednije lepote,

s dalekog zapada te motrim i čeznem za tobom.

O! Da su mi orlova krila, doleteo bih tebi

I suzama bih svojim navlažio zemlju tvoju.

Vajcman je Jerusalim nazivao „modernim Vavilonom“, ali svi ti različiti svetovi i dalje su se mešali, uprkos naletima nasilja i oblacima zlih slutnji. Taj kosmopolitski Jerusalim, napisao je Hazem Nusejba, bio je „jedan od najuzbudljivijih gradova za život“. Kafei su stalno bili otvoreni, u njima su uživali intelektualci, imućni pripadnici visokog društva i dokoličari koji su živeli od porodičnih plantaža pomorandži, novinskih članaka i plata u javnom sektoru.