Jelena Nedić

Волела сам да посматрам возове. Пруга је пролазила поред наше куће и могла сам да их гледам са свог прозора. Увек сам се питала ко се у њима вози и куда иду, да ли од неког одлазе или некоме долазе?

Махала сам путницима који су ме гледали између прашњавих сомотских завеса кроз музгава стакла купеа. Ко су? Одакле су?

Ми, новинари, по природи посла и наше законом незаштићене врсте, морамо да будемо на месту одакле можемо да пратимо сва дешавања, како нам не би промакла нека потенцијално добра прича. Чак и када смо на паузи или на одмору, што је ретко, радозналост нас не напушта.

За добре приче потребно је стрпљење. Оне које су одмах јасне никоме нису занимљиве.

Не обазирем се на одбијање, увреде, понижења. Истрпећу све што је потребно да дођем до информације, до праве приче.

Како је могуће да свиње овако заударају, а месо им је, сматрам то као и већина људи које познајем, тако укусно?

Свесни смо вредности само онога што немамо, што смо изгубили.

Као новинар знам да монструми заиста постоје, упознајем људе којима су нанели бол, осећам њихову патњу, сведок сам њихове туге. Било би ми лакше да су сви они само плод моје маште.

Американци поново од нечега спасавају свет. Благо нама што постоје.

Када не би било оних ружних, лепе успомене не бисмо ни умели да ценимо. Све добро што проживимо узимали бисмо олако, као нешто што се подразумева.