Tatjana Milosavljević

rekla mi je jednom da je podizanje dece poput promene uloga u pozorištu. Kad su vrlo mala, ti si režiser drame o njihovom životu. Kasnije dobiješ mesto u prvom redu, da odatle posmatraš šta im se u životu dešava. Potom, možda pređeš negde u četvrti red. Oni postaju stariji, a mi, roditelji, odlazimo da ih gledamo s mesta u mezaninu. Ali stalno se pomeramo sve dalje od pozornice. Naposletku se nađemo veoma daleko, na mestu koje su, kad su bili mali, nazivali rajem.

Najokrutniji mesec je decembar. Jer ako te neobuzdana komercijalizacija Božića ne ubije u pojam, sumorno londonsko vreme sigurno hoće

Usiljeno pretvaranje imenica u glagole nikad nije dobro.“

aljubljena sedamnaestogodišnjakinja, što je bila istinska šteta.

Uzdahnuo je duboko, kao da

Mislim da ću se držati pasa“, rekla sam pogledavši ga.

Progunđao je. „Puška bolje.“

Džeri je deo para, uvek govori u prvom licu množine. A ja sam uvek samo ja, prvo lice jednine. To je moja genetska sudbina. I biće mi bolje da se suočim s tim.

Mili bože, obožavam muškarca u kuhinjskoj kecelji

„Reč je o davnašnjoj tradiciji: bogataši daju svojoj deci imena pasa, a psima imena dece.“

Moj moto za praznike glasiće „srećna i sama“.

Pored nas je stajala razgranata jelka okićena drvenim ukrasima. I sve bi to bilo neverovatno romantično – da nisam bila peti točak na kolima.