Naterao sam sebe da suzbijem potrebu svoje generacije da podeli svaki događaj, svaku emociju, svaki uspeh, svaku uzgrednu misao, svaki pomalo smešan razgovor. Jer fotografisanje, deljenje i objavljivanje nije ono što stvari čini onim što jesu. Bitno je raditi stvari. Doživljavati ih. Živeti. Fantastično neduhovita šala koju vam je ispričao vaš sin, osmeh neznanca na ulici, kraj dana, vedro nebo u subotu ili neočekivana ljubaznost – to su samo neke od hiljada stvari zbog kojih ujutru vredi ustati iz kreveta. To je istina. To je stvarnost.

Vertigo zapravo nije strah od visine. Vertigo je strah od toga da nećete moći da se oduprete želji da skočite sa ivice.

Zato što sam morao da naučim da nastavim da živim život koji imam, a ne život koji bih voleo da imam