Momir Bulatović

Основни закључак ондашње ујдурме био је да банке нису институције слободног тржишта. Оне живе у симбиози са владама које финансирају. Њихов опстанак зависи од привилегија и државних интервенција. Оне дају паре владама које их неодговорно троше, пристајући на камате које реално није могуће исплатити. Али док наплата дође на ред, владе ће потрошити своје мандате, па ће плаћање дугова бити посао неке наредне владајуће гарнитуре. Неразумна збрка у потрошњи одвијала се у новим и све већим круговима, који ипак налажу да неко све то плати. На крају, односно на почетку игре улоге су подијељене. Банкарски систем је добитник, а држава и њени порески обвезници су губитници.

Скромни раст свјетског БДП-а остварен је уз драстично смањење броја радника.

Огроман је јаз између оних који живе од свога капитала и оних који опстају својим радом. Први су могли да буду срећни јер су њихови приходи расли и омогућавали им лагодност без икаквог ангажовања. Други, они који су власници само свог рада, бивали су све мање плаћени и под пријетњом да неће сачувати радна мјеста. Ефикасност капитала расте на основу два фактора.

Болестан човјек има само једну жељу – да оздрави, а већина здравих желе двије ствари – ЉУБАВ и НОВАЦ.