Domeniko Starnone

brzo sam shvatio da moja žena ne doživljava moje odsustvo kao nužnost vezanu za promovisanje knjige, već kao lukavo izbegavanje porodičnih obaveza.

Pomislio sam: zaljubimo se u osobe koje nam deluju stvarno, ali ne postoje, one su naša izmišljotina; ja ne poznajem ovu tako odlučnu ženu, koja tako odsečno izgovara rečenice, ovu ženu koja nije stidljiva, već zajedljiva, ovo nije Nadija. Jedno je voljena osoba, a drugo stvarna osoba koju nikad istinski ne vidimo dok je volimo. Koliko vremena, rekao sam sebi, protraćimo na ljubavne odnose. Ja sam ovih godina uspešno izmišljao jednu osobu. Sa velikim uživanjem sam ušao u telo akvarela svetlih boja koji sam naslikao, a u drugoj sobi imam pravu jednogodišnju ćerku koju je rodila moja izmišljotina.

Posvađali smo se pred drugima kao da smo sami, i danas mislim da smo zaista i bili, toliko smo bili zaokupljeni jedno drugim i u dobru i u zlu. Tamo jesu bili naši poznanici, i devojka iz Arla, ali su oni bili nebitne figure, bilo je važno to što smo se stalno voleli i gurali jedno drugo od sebe. Kao da smo se neobuzdano dopadali jedno drugom samo zato da bismo mogli da utvrdimo kako se mrzimo. Ili obrnuto.