Federika Bosko

Teško je i zamisliti da na svetu postoje dve osobe koje su tako različite kao ja i Kejt.

Nisam bila pričljiva, niti ljubopitljiva, ali je Kejt, srećom, pričala kao navijena, pa bi mi, kada bi došla njena stanica i kada bi sišla, zujalo u ušima zbog iznenadne tišine.

U mom svetu punom oštrih ivica ona je bila prijatna vatirana postava.

Ne znam šta nas je zbližilo.

Bolje rečeno, nikada nisam razumela šta je nju približilo meni, ali verujem da nikad nije postavila sebi to pitanje: Kejt je bila poput crne, koja se slaže sa svim bojama.

Ona je bila sve ono što ja nikad neću biti; ona je u mom običnom i nezanimljivom životu bila zrak sunca koji se probija kroz roletne.

treba nikad da se plašiš i osećaš drugačije od ostalih.“

Moj život je bio poput kofera s točkićima koji sme da se unese u avion kao ručni prtljag – lak za rukovanje, praktičan i čvrst.

Sve stvari – uvek iste – bile su mi nadohvat ruke i nije bilo opasnosti da prekoračim dozvoljenu težinu ili da imam problem sa zatvaranjem.

Znala sam da na putu neće biti iznenađenja, što je bilo umirujuće, a ljubav, sa svim komplikacijama koje nosi sa sobom, nije bila obuhvaćena paket-aranžmanom; to je bio fakultativni izlet koji nisam mogla, niti želela sebi da priuštim.

Bolja je banalna, ali umirujuća svakodnevica sačinjena od sitnih izvesnosti, ono što je Kejt nazivala „nesvesnošću zlatne ribice u kugli“.

Upravo je u nesvesnosti tajna spokojnog života.

„Ne znam. Ne mogu da donesem odluku o tome na osnovu spiska. Postoje nijanse. Stvari nikad nisu crno-bele, kako ti misliš, pa da se veza koja nije uzbudljiva odmah raskine!