Dž.M. Kuci

u našoj je prirodi da zaboravljamo kao što nam je u prirodi i da starimo i umiremo

’Kad bi Proviđenje nad svima nama bdelo’, reče Kruso, ’ko bi onda brao pamuk i sekao šećernu trsku? Da bi zemaljski poslovi cvetali, Proviđenje nekad mora biti budno a nekad spavati, isto kao i niža stvorenja.’

Možda je ipak dobro, iako mi to ne vidimo tako, što je Petko ovde, što sam ja ovde, a evo sada i vi.’

? Da li bi bilo bolje da smo nastavili da živimo kao brat i sestra, ili domaćin i gost, gospodar i sluga, ili šta god da smo bili? Slučaj me je doveo na njegovo ostrvo, slučaj bacio u njegov zagrljaj. U svetu slučajnosti, ima li boljeg i goreg? Popuštamo strančevom zagrljaju ili se predajemo talasima; dok trepnemo, oprez nam popusti; zaspimo; a kad se probudimo, izgubili smo pravac u sopstvenom životu. Šta su ti treptaji oka, protiv kojih je jedina odbrana večita i neljudska budnost? Zar ne bi to mogle biti pukotine i naprsline kroz koje neki drugi glas, neki drugi glasovi, progovaraju u našim životima? S kojim pravom pokrivamo uši da ih ne čujemo

Spopalo me je tada gađenje koje osećamo prema svim bogaljima. Zašto je to tako, šta misliš? Zato što nas bogalji podsećaju na ono što bismo radije zaboravili: na to kako je lako, jednim potezom mača ili noža, zauvek uništiti celovitost i lepotu?

U nedostatku tih udova za igru, šta preostaje zverima kad im je dosadno nego da spavaju?