Miomir Petrović

Arsenije je, u sobici u kojoj nije bilo vazduha, čitao uz pratnju tog zvuka, iščitavajući glasno poneki pasus na italijanskom, i ponekad bi pustio suzu, ni zbog čega, prosto zato što su svi ljudi imali neki otvor kroz koji je ulazila tajanstvenost.

Mimoilazio se sa ljudima koji su bili zagledani u svoje male aktivnosti, zajapureni od rane vreline, zaneseni nad vreće s voćem i povrćem, mimoilazio se sa bulama u grimiznim zarovima i kožnim papučama.

Svaki je čovek nosilac lavirinta u čije sve kutke nikada nije uspeo da zaviri, neke namerno nije želeo da poseti a čuo je huk vetra kroz taj deo mračnih hodnika svoje duše.

Pre svega, Gavriću je bilo potrebno da uvek zna tačno kretanje Meseca i Sunca iznad sve tri lokacije kako bi svoje poslovne i ko zna kakve još odluke donosio u ritmu plime – delovanje sila Meseca i povoljne okolnosti za kupovinu, pokretanje, odlučivanje, reakciju – i oseke – delovanje sila Sunca i povoljne aktivnosti za prodaju, pacifikaciju, nekretanje, smirivanje apetita – i shvatio je da tu nema improvizacije.

Otuda je zadatak umetnosti, posmatran kroz vizuru mitopoetskog, da obavlja ritualnu radnju u cilju boljitka zajednice, pročišćenja i žrtvovanja, a ne da bude puk komentar nekog određenog problema ili dekoracija stvarnosti