Natanijel Horton

Propovedaj! Piši! Radi! Čini bilo šta, samo nemoj ležati i umirati!

U prirodi je našoj svojstvo, čudno i blagodatno, da patnik, u trenutku kad ga podnosi, nikad ne zna koliko je silan bol, već to saznaje jedino po jadu koji posle dolazi.

Da se kakav rimokatolik našao među gomilom puritanaca, možda bi video u ovoj divnoj ženi, tako živopisnoj po odelu i izrazu i s detetom na grudima, nešto što bi ga podsetilo na sliku Bogomatere, za koju se toliko slavnih slikara nadmetalo da je predstave; nešto, u stvari, što bi ga podsetilo samo po suprotnosti s tom svetom slikom bezgrešnoga materinstva, čije dete beše došlo da iskupi svet. A ovde, mrlja najtežeg greha u najsvetijoj osobini čovečjeg života davala je utisak da je svet samo crnji zbog lepote te žene, i još grešniji zbog deteta koje ona beše rodila.

Uspomene tako beznačajne i daleke, slike detinjstva i školskih dana, dečje igre i svađe i male kućne scene iz njenih devojačkih dana javiše se u rojevima ispred nje, izmešane sa uspomenama koje su bile najvažnije kasnije u životu; svaka slika bila je podjednako živa, kao da je sve imalo istu vrednost ili kao da je sve bilo samo privid. Verovatno je to bila instinktivna odbrana njenoga duha, da se od svirepih muka i nevolja stvarnosti oporavi prizorom ovih fantastičnih slika.

Može biti da krivac stoji tu i gleda ovaj tužni prizor, ljudi ga ne znaju, a on zaboravlja da ga Bog gleda.

Ali zacelo, kao što sam pokušavao njemu da dokažem, sram leži u činjenju greha a ne u njegovom priznanju.

Ljudi me zovu mudrim. Kad bi mudraci ikada bili mudri za sebe kao za druge, ja bih sve ovo mogao predvideti.

U mome srcu bilo je mesta za mnoge, ali opet oko mene beše sve pusto i studeno, na mome ognjištu nije pucketala vesela vatra. Žudeo sam da vidim oganj na njemu, mislio sam da to nije isuviše smeo san, iako sam bio ružan, iako sam bio star i mračan, da će i meni pasti deo one sreće posejane širom celoga sveta. I tako, Jestira, ja sam te prigrlio na svoje srce, na najdubljem mestu savio ti gnezdo, pokušao sam da te zagrejem ognjem koji si sama u mome srcu zapalila!

Veruj mi, Jestira, malo je toga, bilo u spoljašnjem svetu, bilo u dubini nevidljivih misli; malo je toga što može ostati tajna čoveku koji se svom dušom oda da razreši tu zagonetku.

Tvoja su dela kao dela milosrđa – reče Jestira, uplašena i zabezeknuta – ali im ti sam daješ prizvuk užasa!