Momo Kapor

Primetio sam da retko ko ume da uživa u svakom svom danu, da ne čeka ništa, tačnije da živi sada i u ovom trenutku, ne bežeći pod okrilje prošlosti (koja je uvek bolja), ili u budućnost, koja će, navodno, ispraviti sve nepravde.

I baš ta ljubav, koja nam pruža osećanje da smo izuzetna čeda sreće, koja nas spasava i uliva nam nadu, odvodi nas izdajnički u zasedu. Zbog nje ćemo se odreći slobode i pristati na dirinčenje od sedam do tri, samo da je održimo nekako u životu.

Pitam se: Zašto sve to činim? Zašto pišem? Nalazim hiljade i razumnih odgovora, ne verujući nijednom do kraja. Ostavljam trag? Sakupljam materijal za jednu buduću knjigu, koju će završiti neko umesto mene kada joj vreme, osim početka, osvetli i kraj, i kada se na ove redove bude gledalo kao na dokumenat nepoznate žrtve? Ali zbog čega bi trebalo da me zanima nešto što će ostati posle mene kad me više neće biti da to vidim i, možda, doživim zasluženo pomilovanje? Na kraju, dolazim u samu blizinu odgovora, ali ne smem to sebi da priznam: pišem li da bih stekao nečiju naklonost, možda ljubav? Čak i kad opisujem stvari koje mi ne služe na čast, sitne gadosti, kad čeprkam po bolnim mestima i razgrćem naslage stida, zar ne kušam strpljivu ljubav koju tražim? Hoće li i to izdržati? Hoće li me i posle tih mučnih ispovesti voleti kao pre, ili, možda, još više? I dok kucam, moja pisaća mašina poput točkova vagona otkucava: volite me, volite me, volite me, volite me…

Kad se ništa ne poseduje na ovom svetu, ljubav je, izgleda, jedino utočište.

Ništa me tako ne ponižava kao čekanje u redu!

Sve više smo ubeđeni da pamet, osećajnost, sklonost ka knjigama, dobrota… ne vrede ništa i nemaju nikakvog smisla; kao da je naš grad osvojilo neko žovijalno varvarsko pleme, mnogo snažnije i vitalnije od nas, koji smo razmekšali svoju volju prejakim dozama filmova, slika i slova – dekadentni već kao mladi, pali smo im u sužanjstvo iz koga nema izbavljenja.

Čini mi se da mi život potpuno uludo prolazi. Šta sam sve mogao da budem! Kuda sam sve mogao da odem! Čitav svet mi je, tako reći, ležao pod nogama, a ja, budala, zakopao se u ovaj jednoiposobni kavez, u ovu rupu bez dna, koja se neprestano puni parama a da se ništa ne primećuje; trunem među ovim bednim pokućstvom u jednoj od bezbroj službeničkih soba; živim u vonju iskuvanog rublja što se leti suši na prozorima a zimi po radijatorima, večito u dugovima, bez ikakvih izgleda da se ikada izvučem iz Kase uzajamne pomoći

Mada to zvuči prilično neverovatno, ma koliko da je monoton i mukotrpan život od sedam do tri, najveći broj žena zaposlenih u administraciji voli da dolazi u kancelariju! One se tamo odmaraju od muževa i dece i još dosadnijih kućnih poslova.

Imao sam poverenja u Lolu. Pripada onoj vrsti žena koja može sve kad se jedanput na to odluči. Ima duge vretenaste prste, koji su toliko spretni da joj bez bojazni možete poveriti najtanje staklo, najsitniji mehanizam, najkrhkiju stvarčicu do koje vam je stalo, a da pritom budete sigurni da je neće oštetiti, ni razbiti. Oko nje je sigurnost. Gde je ona – tu je dom!

„Onaj ko bije bitku sa budalama“, pisao je Mikelanđelo Buonaroti, „neće izvojevati velike pobede!“