Džej Kristof

Suštinski samo dve vrste ljudi žive na ovome svetu, ili bilo kojem drugom: oni koji pobegnu i oni koji se bore.

„Gledaj, devojko“, šmrcnu Elije. „Knjige koje volimo isto tako vole nas. A kao što mi obeležavamo mesta na stranicama, te stranice obeleže nas. Vidim to u tebi, kao što vidim i u sebi samome. Ti si kći reči. Devojka koja ima neku priču da ispriča.“

Jer, evo vam istine, prijatelji moji blagorodni: kada ste u nedoumici, najbolje je biti učtiv u dodiru s ludacima

Slobodno se može reći da vi svuda osim u osami, a u pokojim nesrećnim slučajevima čak i tada, možete da računate na društvo budala.

je štivo za decu. Svaki punoglavac viši od kolena uči ovakve stvari.“
„... ali ovo nije pisano s itrejskim čitalaštvom na umu...“

„... nema potrebe da se bojiš...“
„Ne bojim se.“
Stanka, ispunjena šumom vetra.
„... nema potrebe ni da se lažemo...“

Nikada ranije nisam jahala kamilu.“
„Nisam ni ja. Čujem da bazde. I da vole da pljuju.“
„Ali opet mi zvuče za stepen bolje od Gada.“
„Belodrakon sa sedlom zvuči za stepen bolje od Gada.

Dvanaest je sati prošlo otkako je Mia pristigla na Tihu goru. Četiri otkako se probudila. Dvadeset i sedam minuta otkako se izvukla iz kade i spustila do Dvorane eulogija, ostavljajući na površini vode skramu od krvi i prljavštine koja je i samostalno mogla da pođe za njom da su joj ostavili još nekoliko mena za inkubaciju.

, da, mačke govore, prijatelju moj blagorodni, uopšte ne sumnjaj – ako poseduješ više od jedne i trenutno ih ne vidiš, sva je prilika da se u nekom ćošku sada žale što njihov gazda troši sve svoje vreme na čitanje blesavih knjiga umesto da njima posvećuje pažnju koju obilato zaslužuju.

Oni koji prizivaju Tamu... pa, njih na kraju ona sama sebi pozove.“