Перо Симић

Рецимо, у Београду је због наводне колаборације стрељан спортски новинар Велибор Јовановић, а хрватски књижевник Густав Крклец, који је као уредник проусташког земунског листа Граничар добио Павелићев Орден краља Томислава, а тајно је радио и за Дражу Михаиловића, после рата догурао је до председника Савеза књижевника Југославије.12

Или, у Београду је стрељан уредник Mикија Мауса, а прогледано је кроз прсте и неким министрима Павелићеве НДХ.

Или, академик Слободан Јовановић је у одсуству осуђен на двадесет година робије, а Павелићу није суђено у одсуству ни кад је било више него очигледно да га Аргентина никад неће испоручити југословенским властима.

А и чувена српска песма Ђурђевдан први пут се чула једног од ратних Ђурђевдана, у возу који је из Сарајева у Јасеновац возио на погубљење сарајевске Србе и Јевреје. Меланхолично ју је запевао један измучени сарајевски Србин, који је са сузама у очима цвилио како тог дана „ђурђевак зелени, свима на раме слијеће осим мени“ јер с њим „нема звијезде Данице, моје сапутнице“, да би се на крају питао коме његова драга „сада на ђурђевак мирише, мени никад више“.

Просто речено, за нову власт није био нико сем ње саме