Jelica Greganović

Ako me idućeg petka ne bude, to je zato što sam otišla na produženi vikend u neku instituciju za uspostavljanje mentalne stabilnosti.

Donja majica je zakon nad zakonima. Ona je Ustav oblačenja deteta.

Ozbiljna je stvar dati čoveku ime, ceo svet u čoveka stane.

Stvar je u vežbanju ispred ogledala, u stavu, u verovanju, u doživljaju.
Doživljaj je lep

Tek tu i tamo naiđeš na dud, prosto se iznenadiš, više no da si palmu sreo, ’vati te tuga i pomisliš kako je bez veze detinjstvo koje nije dudinjama ulepljeno, i kako će sad ova deca bez njih.

Kao što nijedna pripitomljena jagoda ne može da ima miris i ukus šumske jagode, tako nijedna breskva nema ni miris, ni ukus kao vinogradarska. Belog mesa. Mestimično garava. Sa vrlo čestim crvom unutra. Dlakava toliko da vas, kad je pojedete, još dugo, uprkos umivanju, sve svrbi pod nosom i po usnama. Jedva slatka. Kegava i od kiša pegava. Ona koja se, uz kratak curak soka, otvara na polovini, a mesto u kojoj joj leži koštica je crveni reljef.

„Ako želite da vaše dete bude uspešno, zaboravite balet i časove klavira. Ljubav je sve što vam treba. Deca majki koje znaju da vole imaju pojačan rad mozga u delovima važnim za učenje. Tako kažu istraživači sa Univerziteta u Vašingtonu.“

Mama je reč na koju se osvrćem i spremno odazivam čak i onda kada me onaj ko zove uopšte nema ni na spisku ljudi koje je ikada upoznao, niti sluti da postojim na ovom svetu. Zato ako vaše dete pisne: „Mama!“, a nepoznata žena mu pritrči i stavi se na raspolaganje, to sam ja. Samo da znate.

Zato sam Mama. Ona koja se okreće i traži ko je zove čak i kada bi trebalo da joj je potpuno jasno da dečji glas koji je tu reč pisnuo na ulici nikako ne može nju da zove, ako ni zbog čega drugog, ono zato što su njena deca već neko vreme vlasnici glasova odraslih ljudi. Nema veze. Ja stajem na svako „mama“, i gledam ko me zove. Spremna sam da potrčim u pomoć, da podignem, utešim, obrišem, pridržim, čujem želju, nahranim, obučem, svučem, donesem, pomazim, objasnim... Nema veze koga stvarno zovu, ja sam tu. Ja, Mama.

Ljudska civilizacija će to ime zaslužiti tek onda kada svaki čovek bude spreman da prihvati sve one koji se od njega razlikuju, bilo zbog boje, mišljenja, bolesti ili male greške Majke Prirode koja se desi onako kao što se greške dešavaju svima koji mnogo rade i stvaraju.