Jelica Greganović

Ako me idućeg petka ne bude, to je zato što sam otišla na produženi vikend u neku instituciju za uspostavljanje mentalne stabilnosti.

Donja majica je zakon nad zakonima. Ona je Ustav oblačenja deteta.

Ozbiljna je stvar dati čoveku ime, ceo svet u čoveka stane.

Kako je prošlo vreme između tada i sada, ne bih umela da vam ispričam. Iako se činilo da se razvlači kao žvaka, ona roza s ukusom šampona od jagode, vreme je kanda iskoristilo trenutak naše nepažnje i protrčalo brzinom afričkog poštara koji nosi telegram o objavi rata. Shodno tome se ono detence iz četvoronožnog hoda, dok mu pelena na pozadini veličinom konkuriše punom mesecu, neopaženo diglo na dve noge i zgrabilo ključeve od mog automobila.

Tek tu i tamo naiđeš na dud, prosto se iznenadiš, više no da si palmu sreo, ’vati te tuga i pomisliš kako je bez veze detinjstvo koje nije dudinjama ulepljeno, i kako će sad ova deca bez njih.

Kao što nijedna pripitomljena jagoda ne može da ima miris i ukus šumske jagode, tako nijedna breskva nema ni miris, ni ukus kao vinogradarska. Belog mesa. Mestimično garava. Sa vrlo čestim crvom unutra. Dlakava toliko da vas, kad je pojedete, još dugo, uprkos umivanju, sve svrbi pod nosom i po usnama. Jedva slatka. Kegava i od kiša pegava. Ona koja se, uz kratak curak soka, otvara na polovini, a mesto u kojoj joj leži koštica je crveni reljef.

Da voziš auto moraš da polažeš ispit, da ti daju čoveka u ruke i da ga gajiš, ne treba ti ništa, nema teorije, samo usputno učenje u praksi

Posle toga stiže vreme mobilnosti. Tek tu počinje zabava, pet godina nisam kafu popila, ni jela ljudski. Taman dignem šoljicu i... saspem je za vrat, jer neki od potomaka upravo sebe dovodi u smrtnu opasnost. Padanje sa kauča, veranje u saksije, stolnjak za ćoše pa vuci! Pražnjenje fioka, okretanje vazni. Tada smo živeli na visokom nivou, sve je bilo, kao po Efraimu Kišonu, na bar dva metra iznad poda. U našem krevetu gužva, usred noći, kada zaspiš i padne ti pažnja, ekipa počinje da se ušunjava. Ujutru krevet pun kao oko, oni spavaju kao anđeli, mi se noktima držimo za rubove. Podočnjaci do poda.

Kasnije dolazi vreme igračaka. Cela kuća se pretvara u poligon. Jeste li nekada u mraku stali na lego kocku? Kakva japanska kazna!? To se zove bol! Obaška što ne smeš da drekneš, jer oni konačno spavaju.

Svako kretanje na put je bilo ravno većoj seobi naroda. Kakvi Stari Sloveni, oni su imali bitno manje stvari od nas. Odlazak na more je ličio na emigraciju. Nosi se sve, sve je neophodno. Cipela dovoljno za stonoge, krokodili, čamci, kantice, ajkule, sve na naduvavanje što postoji. Kompromisa nema, sve im treba